Nije srpski ćutati: Episkopi treba ba daju primjer

Biti hrišćaninom u Crkvi i sa Crkvom ne znači biti samo fizički prisutan ili se smatrati tek brojem već živeti životom koji treba da bude ispunjen Hristovim naukom. Svaki onaj koji se smatra hrišćaninom treba da postupa tako, a crkvene vođe da prednjače i svojim primerom, rečima i delima, da pokazuju pred svim ljudima koliko su "ozbiljni" i "odgovorni" prema Crkvi kojoj služe i prema društvu u kome žive.

Vladika hercegovački to je dokazao i delima i rečima. Njegova dela govore kada se vidi brojnost ljudi u crkvama, broj krštenih i želja da se izađe izvan okvira zidova Božjih hramova i pomogne običnom čoveku u svakodnevnim nevoljama, a da se i rečju predao služenju crkvi govori nam njegov tekst koji je nedavno izašao u "Glasu Srpske" i koji me, u mislima, vraća u dane prve hrišćanske zajednice, kada je dvanaest apostola bilo svesno sopstvene nemogućnosti da zadovolji potrebe sve većeg broja članova rane crkve.

Apostolima je bila potrebna pomoć, baš kao i Mojsiju u vreme kada mu je tast dao savet (Izl. 18.13-24). Zamolili su tada apostoli crkvu da odabere sedmoricu ljudi koji će im pomoći da služe. Znali su da sve poslove ne mogu da obavljaju sami, ali i da su razni ljudi od Boga obdareni raznim blagodatima koje treba koristiti u slavu Božju. Zbog toga su i bili podeljeni poslovi u prvoj crkvi, pa su neki propovedali, drugi su proricali, treći lečili, četvrti samo služili druge, peti pisali.

I danas neki vode crkvu u službi ljudima i u kontaktu sa onima koji su van crkve, a svi hrišćani su iznad svega Božji radnici i prema tome niko nije izostavljen i svi smo potrebni. A ako ko nema snage ni moći da radi u slavu Božju i još toga je svestan i željan da ga zamene drugim, onda je sasvim jasno zašto i ja, sa mojim skromnim poimanjem hrišćanstva, stajem uz vladiku.

Kao što sam već napomenuo, ne služimo svi na isti način niti smo pozvani da služimo istovetno. Zbog toga je apostol Pavle u 1. poslanici Korinćanima (1. Kor. 3.9, 12.27-31 i Rim. 12.4-5.) crkvu prikazao kao telo sa mnogo udova od kojih svaki ima određeni zadatak i svi su važni za rast i razvoj crkve. Hrist je glava crkve, ali postavljalo se u vreme Pavla, a i danas je i dalje aktuelno pitanje, šta da se radi ako se neki od tih udova razboli, ako zanemoća ili utihne, a još pri tome je toliko svestan svoga stanja i dovoljno velik u Hristu da traži da ga zameni onaj koji može i želi da nastupa u Hristovo ime. Onda se, koliko sam shvatio Grigorija, treba taj ud crkve poveriti onom ko ima snage da uzme na svoja pleća i da ga ne samo nosi već i razvija.

Nisam koristio reč "strah od crkve" ili "strah od Boga", jer ja tako ne mogu da osećam Boga. On je za mene ljubav sama, a njegov autoritet je za mene očinski autoritet. Taj osećaj ne dolazi iz moje religioznosti već iz činjenice da sam čitajući Jevanđelja doživeo takvog Boga. I kao što ga vidim kao očinsku figuru koja nas poučava i vodi kroz život, brine se za nas, tako smatram da i mi treba da vidimo jedni druge kao braću, ne kao pretpostavljene i nedodirljive, već kao nama bliske i razumljive, pa samim tim i želju patrijarha da ga se "zameni", a koji je uvek bio sa narodom i potekao iz naroda, ne vidim kao tek u javnost bačenu izjavu koja vapi za tim da se potvrdi njegova nezamenljivost već kao bratsku i pastirsku poruku da se pronađe drugi koji će nastaviti njegovim putem, jer on više ne može.

Da su apostoli i rana hrišćanska crkva, kao neki danas, zaobilazili probleme i kao što Grigorije kaže "gurali ih pod tepih za neka druga vremena", pitanje je šta bi bilo sa crkvom. Naravno, ovu poslednju rečenicu ne govorim kao istoričar, jer mi je kao istoričaru zabranjeno da se koristim onom poznatom "šta bi bilo kad bi bilo", već je govorim kao hrišćanin koji uprkos svim svojim manama i slabostima, možda baš zato što sam toliko slab, stoji zabrinut i povijen od muke i straha kada vidi šta se dešava u crkvi, jer ova muka koja je pogodila Srpsku pravoslavnu crkvu pogađala je, pogađa i što je najgore, pogađaće i druge crkve i to u vremenima kada je telo precenjeno, a blud, izopačenost i nemoral društveno opravdani.

Ipak još više od ovog mog opažanja ističem reči vladike kojima nas je upozorio na sva zla služenja onih koji trebaju da nam budu pastiri – ideologijama.

"Kad se podsjetim na sva naša služenja nacijama, ideologijama i ljudima, skrivanjima iza ideje srpstva, svetosavlja, nacionalne Crkve, "čuvarke narodnog bića", itd., kojim izrazima se branimo od navodnih "nesvetosavskih" i kojekakvih drugih uticaja, a u stvari u licima Episkopa projavljujemo nespremnost i nesposobnost za pastirske izazove vremena u kome nas je Bog postavio za pastire slovesnoga stada." Na ovo samo dodajem "Bože, čuvaj nas od zla jer drugog temelja niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos".

 (Autor je šef katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu Banja Luka)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.