ЧИЊЕНИЦA да је жељезнички транспорт најјефтинији и најсигурнији начин транспорта људи и робе, чини се, многима још није позната. Како другачије објаснити случај жељезничке пруге од Бијељине до Раче и даље до Шида, која се већ мјесецима уопште не користи. Пруга која постоји дуже од једног вијека постала је одавно ничија брига.
Жељезнице РС пругу нису укњижиле као своје власништво, што би био логичан епилог након распада бивше нам државе, а Жељезнице Србије, којима је ова траса уступљена на коришћење, баш изгледа и немају неког интереса на овом подручју. Или је интереса било, али само док се продавала земља у власништву Жељезнице. Пруга је стога лагано пропадала, а у посљедњих петнаестак година нико у њу није уложио ниједног динара, пардон, марке.
Надлежнима из Србије било је много једноставније да путнички саобраћај прогласе нерентабилним и укину популарни шинобус Бијељина - Шид. Десило се то има већ двије године, а из Републике Српске није било никакве реакције. Услиједила је крајем прошле године и одлука Жељезница Србије о привременом обустављању теретног саобраћаја на овој дионици пруге, образложена техничком неисправношћу колосијека. Стање је, заиста, уредно снимљено, јер су се у посљедње вријеме возови на овој прузи кретали брзином од невјероватних 20 километара на час, што је преспоро и за стандарде 19. вијека.
Питање је само да ли они који располажу и управљају пругама смију себи допустити да као дјеца која покваре играчку констатују да више не ваља и да је баце у смеће. Није тајна да сви грађани плаћајући порез издвајају намјенски и дио новца за изградњу и одржавање жељезница. Шта бива са тим новцем, ако пруге нема када њима треба. И оно мало привреде што данас ради у Семберији принуђено је да уз повећане трошкове транспорта камионима увози сировине или извози готове производе.
A нису далеко времена када смо амбициозно полагали камен темељце за градњу нових пруга које ће нас одвести у свјетлију будућност. Један бивши премијер РС , иначе познат по томе што је за свог мандата положио много камења из кога ништа није изникло, започео је тако симболично и градњу пруге од Бијељине до Милошевца. На траси ове пруге западно од Бијељине данас углавном расте пшеница, а грађани Семберије изгубили су у међувремену и ону једину жељезничку везу са свијетом која је успостављена још у вријеме Aустроугарске.