Мирко Шошић о голготи у Сарајеву: Срби нису могли бити агресори на свој град

Сарајево, град који су поредили са Јерусалимом, било је, незванично, по броју интелектуалаца други по величини српски град. Први интелектуалац, жртва покушаја убиства у Сарајеву 4. априла 1992. године био је професор доктор Бориша Старовић.

Рекао је то, између осталог, у интервјуу "Гласу Српске" академик проф. др Мирко Шошић, који је прије рата у болници "Кошево" био шеф Грудне хирургије.

У великом разговору за наш лист испричао је и како су се љекари у Сарајеву, махом Срби, на почетку рата нашли на удару муслиманских власти, како су избјегли и какав је њихов допринос у стварању Српске.

ГЛАС: Прошле су три деценије од завршетка рата, а Ви сте свједочили и голготи љекара и здравствених радника српске  националности  у Сарајеву и организацији здравствене заштите на подручју сарајевско-романијске регије. Шта рећи сада, након три деценије? 

ШОШИЋ: Заиста је пријатно изненађење што се послије толико година од рата неко још  интересује за судбину и улогу здравствених радника, припадника једне  професије која је у том рату на најдостојанственији начин бранила земљу. Значај и улога тих људи у збрињавању болесних и рањених за вријеме рата била је изузетно важна не само за рањенике и болеснике којима је здравствена помоћ неопходна већ и као примјер вјере у постојање организоване државе. Разарања која прате сваки рат и у овом грађанско-вјерском сукобу нису укинула све вриједности које једно друштво има за живот у миру, него  се требало суочити са моралним, материјалним и људским губицима који су били ненадокнадиви. Прве "жртве" рата биле су укидање закона и правних норми, морала, приватности, људског достојанства, али рат је драматично оштетио све организације и установе које живот значе, а међу којима су биле клинике, болнице, домови здравља и друге институције. У Сарајеву, граду који су поредили са Јерусалимом, је пред рат живјело 157.326 Срба, што је око 30 одсто, а незванично, по броју интелектуалаца српске националности био је други по величини српски град. Као најмногољуднији град у БиХ почетком рата, 4. априла 1992. године, преко ноћи био је подијељен по националној основи па су урбани дијелови града и центар задржале муслиманске снаге, а остали  дијелови као што су Грбавица, Илиџа, Илијаш, Хаџићи остали су Србима. Ова несрећна подјела била је фатална за здравствену заштиту, јер су све стационарне установе, клинике, болнице припале муслиманској страни. Србима је од здравствених установа остала само Болница Касиндо као специјализована установа за лијечење хроничних болесника  без кадровских и техничких могућности да лијечи повријеђене и рањенике, што је највећи проблем у рату. Када говоримо о Сарајеву, једна од најсрамнијих и најтежих оптужби против Срба, која је нелогична, апсурдна и неприродна, а била је оптужба која је и у рату коришћена као наратив, је та да су Срби агресори на свој град Сарајево. Бесмисленост те пароле, према којој се становници Срби, рођене Сарајлије, оптужују да нападају град, је очигледна, јер истина је да су Срби бранили свој град од исламизације и терора. Укинута су сва права једне националне групе људи на достојан живот - егзистенцију са крајњим циљем уништења те групе. Од првог дана оружаног сукоба терором наметнута политика муслиманске власти према Србима без разлога и оптужбе није се ограничавала само малтретирањем  и обесправљивањем већ се паралелно са тим спроводила и физичка ликвидација појединаца. Убиства су се дешавала свакодневно  у граду, није било сигурног мјеста за живот, злочини су се дешавали у становима, затворима, посебним логорима, али и јавно  на улицама града. Здравствени радници, мада политички најмање компромитован дио друштва, нису били изузетак у том прогону па су многи љекари невини страдали.  

ГЛАС: На кога мислите?

ШОШИЋ: Прва жртва покушаја убиства, и то баш 4. априла 1992. године, био је декан Медицинског факултета у Сарајеву професор доктор Бориша Старовић, наравно Србин. Он је имао срећу да преживи рањавање, као и професор доктор Жарко Мијатовић, али многи други нису, као што су Гојко Шурбат, Миладин Чуковић, Владо Биленки, Милица Гутовић, Милутин Најдановић, Милица Лопандић који су убијени. Ни у ближој, ни и даљој прошлости у Сарајеву није забиљежена већа голгота од ове коју смо преживјели у протеклом рату. Осим физичке ликвидације, здравствени радници су прогањани и оптуживани за сва непочинства без иједног доказа. За  компромитовање доктора Срба и других медицинских радника и њихову ликвидацију  смишљан је посебан перфидан поступак у којем би се један од сарадника режима представљао као "пријатељ који жели да помогне" и за добре паре које је узимао од жртава обећавао је да ће их безбједно превести на српску територију, а онда их пријављивао. На такав перфидан  начин  ухапшена је и осуђена на шест мјесеци затвора група љекара и медицинара због наводног дезертерства, издаје и напуштања Сарајева . У затвору су без суђења, због наводног покушаја бјекства, тамновали проф. др Марко Вуковић, др Игор Сабљак (Хрват), др Дејан Кафка, др Немања Вељков, др  Мирослав Меденица и још неколико медицинских сестара. Суђење је одржано у Сарајеву и Марко Вуковић осуђен је на 32 мјесеца, Дејан Кафка на 36, а доктор Игор Сабљак  је ослобођен јер је доказао да је Хрват. Као учесник у догађајима које описујем  још увијек сам у замкама некада и присилног сјећања и емоција о ономе што пишем, тако да сам морао да се потрудим да будем објективан. 

ГЛАС: Према Вашим подацима, колико је доктора и медицинског особља изашло из Сарајева на почетку рата у БиХ, колико је њих остало на просторима Републике Српске, а колико је отишло широм свијета?

ШОШИЋ: Овај рат, као и бројне ратове широм свијета у току 20. вијека, сем невјероватног броја жртава карактерише и још један "ратни феномен", а то су армије избјеглица, људи свих нација, вјера, занимања који су због рата напустили своје домове. Према анкетама у књизи "Ратне болнице", чији су аутори моја маленкост,  Томислав Таушан, Славко Ждрале и Милан Пејић, и истраживању Страхиње Живака, Сарајево је у току рата од 1992. до 1995. године напустило више од 500 љекара. Тачан број није дефинитиван и вјерујем да ће некада званичне институције Републике Српске дати тачан и коначан број. Ваља истаћи да више од 90 одсто љекара који су напустили Сарајево није имало учешћа у политици. 

ГЛАС: Да ли јавност у Републици Српској довољно зна о свему што су чинили љекари и медицински кадар у ратним збивањима?

ШОШИЋ: На ово питање је тешко одговорити јер не постоји нека анкета или истраживање о томе. Оно што са великим поносом и радошћу знам јесте шта је урађено да би јавност била информисана о проблемима лијечења рањених и болесника у овоме рату и оно што истичем је податак да је  захваљујући личном ангажовању  љекара, учесника  у рату који су аутори, штампано неколико монографија. 

ГЛАС: Сигурно сте свједок многих ратних догађаја. Који Вам се највише урезао у памћење и који је за Вас најпотреснији?

ШОШИЋ: Данaс, толико година послије рата, сјећања о драматичним догађајима су бројна и присутна. Тешко је од бројних догађаја након толико година изабрати оне који су по неким људским критеријима за незаборав. Савремено оружје се развија са јединим циљем да буде што разорније, производи тешка оштећења и на предметима и на људском тијелу. Најплеменитији и највреднији дијелови људског тијела су мозак и кичма па су по мом мишљењу повреде тих органа најтеже. Никада нећу заборавити рањеника Младена Грујића коме је рањавањем оштећена кичма. Помоћи није било. Млад и здрав, учесник зимске Олимпијаде 1984. године. Смјештен је на рехабилитацију у Сланкамен. Годину дана послије није издржао беспомоћност, изолованост и живот недостојан човјека и извршио је самоубиство. Други догађај који никада нећу заборавити је драма великог броја људи који бјеже из Илијаша и Сарајева у периоду од новембра 1994. до марта 1995. године. Као дио екипе која је требало да помаже евакуацију Дома здравља Илијаш више пута сам пролазио поред те колоне несреће ,ужаса, туге, људске патње, резигнације и отпора. Призори су били стравични, историјска несрећа једнака оним из Библије. Биле су то колоне несретника који су на колима које су вукли коњи, волови, на тракторима вукли све што је могло да се натовари и ишли да се спасе. Те призоре немогуће је описати за ову прилику.

Случај "Најдановић"

ГЛАС: Како коментаришете чињеницу да убиство доктора Милутина Најдановића никада није расвијетљено нити је за његову смрт ико одговарао и да ли контактирате са његовим кћеркама?

ШОШИЋ: У вријеме убиства професора доктора Милутина Најдановића још сам био у Сарајеву. Тај дан, када сам долазио на посао, дочекало ме је неколико медицинских сестара са Грудне хирургије, гдје сам радио, и испричале су ми да је те ноћи један наш медицински техничар позван да идентификује леш одраслог мушкарца пронађеног код улаза на стадион  "Кошево" 15. августа 1992. године. По моме сјећању идентификација у мртвачници била је 19. августа 1992. године. Одмах је препознао да је то тијело професора доктора Најдановића, мада га је било тешко препознати због физичких повреда. Тијело је било  унакажено. Од почетка рата било је познато, по изјавама породице, да је покојни професор био посебно предмет испитивања и хапшења,  прогањан више пута, сурово малтретиран и  пребијан. Разлози зашто се никада није завршила званична истрага,  бар колико ја знам, били су врло једноставни. Професор доктор Милутин Најдановић био је истакнути интелектуалац, професор хирургије у пензији, изузетна личност, комуникативан, поштован, са једином "маном" да се изјашњавао као Србин и писао ћирилицом. Када је и зашто у политичкој ратној арени дошло до одлуке да се уништи живот једног интелектуалца или зашто је ситуација измакла контроли, тешко је рећи. Убиство професора доктора Најдановића остаће за будућност државе као неопростив,  нецивилизацијски,  националном мржњом мотивисан злочин.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.