Милан Јелић, предсједник Републике Српске (1956-2007): Једа

ОСЈЕЋAМ потребу, а то је моја и цивилизацијска обавеза, да постхумно захвалим др Милану Јелићу на његовој преданости у раду и успјешном обављању функције предсједника Републике Српске, истакао је Рајко Кузмановић, у свом првом обраћању јавности као предсједник РС.

ОСЈЕЋAМ потребу, а то је моја и цивилизацијска обавеза, да постхумно захвалим др Милану Јелићу на његовој преданости у раду и успјешном обављању функције предсједника Републике Српске. Његов програм биће чврста основа и мог програма. Све то ме обавезује да уложим све своје знање, искуство, упорност и добре намјере да заједнички учинимо Републику Српску снажнијом, бољом и перспективнијом, истакао је Рајко Кузмановић, у свом првом обраћању јавности као предсједник Републике Српске. Било је то 28. децембра 2007. године. ххх МИЛAН ЈЕЛИЋ, предсједник Републике Српске, рођен 1956. године, изненада је преминуо од срчаног удара. Била је недјеља, 30. септембра 2007. године... Пријатељу, кад пођеш на пут без повратка, ти о мени проговори. Спустила се црна ноћ, тешка као оловни свод. Црни аутомобил, без јеке и гласа, хита кроз таму ка Модричи... Споменик, и кад срушиш, остаје споменик! Свако је рођен да једном умре, утјеха је да част, чојство и чист образ живе довијека. Чујеш ли ме, Милане? Предсједниче наш и пријатељу мој, Докторе и Чумо, како те је ословљавао твој Никола Никић и школски вршњаци са Требаве. Послије крви, увјерио сам се ове ноћи, највише што може човјек дати човјеку су сузе. Судбина свима мијеша карте живота, ми само играмо у тој игри. Све је почело у малој Модричи, на омањем игралишту налик на ливаду, а све завршило на велељепном стадиону, али на истом мјесту. Ријеч је, кажу, дата човјеку да сакрије своју мисао и да, истовремено, открије своју душу. Ко је фудбал измислио, требало би му мисао позлатити, а њега у бесмртност оковати. Тако је говорио Милан Јелић. Колико сам га пута слушао како бесједи фудбалске приче, а све је, заправо, сијало снагом спортске бајке. Шта данас значе велике и значајне ријечи - Предсједник Републике, угледни привредник и менаџер европског формата, научник пред којим је била каријера, фудбалски посланик свјетског угледа; шта све, заиста, значе данас, кад се учињено не може измијенити. Остаје једно - човјек; колико као наш политички вођа, још више као брат, друг и пријатељ, који је, за 51 годину живота, извојевао највећу побједу, побиједивши самог себе. Смрт нико није побиједио! Био сам синоћ у Модричи, по ко зна који пут, а чинило ми се да тај градић никад прије нисам видио и никад раније у њему био. Ту ноћ, ходајући опустјелим улицама, док је у свакој кући и у сваком стану горјело свјетло, увјерио сам се да има тренутака када сваки зид има уши, а сваки плот има очи. Чула се тишина! Чуо сам и тебе, драги мој Предсједниче, како поручујеш својим суграђанима у цијелој Републици Српској - не плачите, то знам и ја! Чуо сам и ехо твоје посљедње поруке - слобода је живот, а човјек мјерило свих ствари. Срећа нас је, поштовани Предсједниче, окушала минулих дана, била је мала светковина у Београду, дружили смо се у Модричи, били на сабору у Бањој Луци, али нас Бог ноћас сједињује опет у твојој Модричи. Никола, Жељо, Перо и ја, а као да нас је милион. Догоријева свијећа, у златном раму твоја слика, има ноћи када душа баш боли више него око... Човјек је, ипак, оно у шта најискреније вјерује, зар не, мој Милане? Зато је само један правац живот - од човјека према човјеку. Све је, онда, твоје - Копривна, Требава, Модрича, Суботица, Нови Сад, Београд, Брисел, Лондон, Токио, Пекинг, Техеран, твоји су Миле, Нешо, Игор, Шпиро, Петко, Теша, Бране, твоји су Сеп, Мишел, Aлфредо, Миљан, Зека, Пикси, твоји су Боби, Панта, Симке... Ко људе не слуша, ни човјек није, неће ни бити, ма колико живио. Драги мој пријатељу, докторе Милане Јелићу, твоја Модрича, и моја Бања Лука, а и једно и друго и твоје и моје, и цијела Република Српска, бдију у најдужој и најтужнијој својој ноћи која ће чекати ово јутро. Шаљемо ти безгласне поруке! Наше небо почиње овдје! Чујеш ли нас, Милане? х х х ПРОТЕКЛО је управо 40 дана откако је на пут без повратка отишао предсједник Републике Српске Милан Јелић, а ми који смо 30. септембра припремали "Глас Српске" увјерили смо се тога дана да најтише ријечи доносе највећи бол... Око 18 часова, прије или касније, не знам овог часа, зове Зоран Калинић. - Провјери шта је било с Миланом, пажљиво питај, јавио је Средоја да је нешто било... - Да није срце? - Не знам, провјери... Јесте срце... Не знам, провјери... Зовем број који сам толико пута до сада укуцао. Звони, нико се не јавља... Зовем предсједниковог брата по мајци Славка. - Гдје си, уредниче, шта има? Ево мене у шуми, с другарима берем гљиве... Питам што тише може. - Знаш ли гдје је Милан...? - Не знам, били смо у кафићу до 14 часова, причали о свему, зезали се, побиједила је јуче Модрича па смо сви били весели, дошао је и Рајко, сви смо ту били... Можда је код куће, или је отишао на стадион да трчи... Питам још тише него што сам питао први пут. - До нас је стигла вијест да му је нешто било... - Не знам, кажем ти да смо се растали око 14 часова, јавићу ти се брзо. Три минута касније, јавља се Славко. - Јесте било, сунце ти крваво, ево ме, сјео сам у ауто, попријеко ћу шумским путем спустити се на цесту! Он је у колима Хитне помоћи, возе га за Добој. Чуо сам Митра, његовог возача, бојим се да није добро, а тјешим се да ће на вријеме стићи до болнице... Пет минута касније, зовем Небојшу. - Чуо сам, Миле је већ на путу за Добој, Шпиро је дигао хеликоптер и лети за Добој, кренуо је и Игор, чућемо се... Није добро... Бојим се најгорег... Јавили смо нашем дописнику из Добоја Слободану Пухалу да хитно иде у болницу. Зове Пухало. - Ево ме у болничком кругу. Гробна је тишина. Стоје амбулантна кола из Модриче, чини ми се да је пролетио Додиков аутомобил, неко је утрчао у болницу, висок... крупан... чини ми се Додик... Около нигдје живе душе нема. Заустављамо прве двије стране новина које смо већ завршили. Мук у редакцији, али сви се надамо да није најгоре. Код мене у канцеларији су: Панто, Рајко, Бато, Раденко, Горан, Љубиша, неки су дојурили од куће... Стигли су и наши пријатељи, који су "нешто чули", али неће да вјерују. Нешто иза 19 часова јавља се Небојша. - Милан је умро! Сад ће љекари, Миле и Игор, обратити се јавности, јавићу ти се... - Први пут за годину и по дана, колико сам у "Гласу Српске", припремам и "преламам" прве двије стране. Црна је глава "Гласа Српске". УМРО ПРЕДСЈЕДНИК МИЛAН ЈЕЛИЋ. Доносе ми прве одштампане примјерке новина. Сви одлазе за својим послом. Остајем сам у канцеларији. Бар да заплачем као човјек... На бдијењу у Јелићевој кући у Модричи, црн као угарак, поднабуо и водњикавих очију од суза и плача, Никола Никић каже: - Мали Бењо је био с њим на стадиону, он му је био љубимац. Један - посљедњи - дан живота. Сједим у једном модричком кафићу са петнаестогодишњим дјечаком Бењамином Шабићем. Отац Џевад умро је прошле године. Бењо, како га одмила зову, живи с мајком Невзетом, ради као куварица, и сестрама Џенаном и Медином, још су средњошколке. Живјеле су као избјеглице у Швајцарској у Берну, и вратиле се у своју Модричу. Бења, који иначе игра у кадетима Модрича Максиме, прича сузних очију: - Био сам тамо код дворане, кад иде предсједник, довикује ми "Aјмо, Бењо, мало тренирати!". Предсједник ми је био други отац. Увијек ме је частио и питао шта ми треба, и тако, трчимо ми први круг око стадиона, а он мени каже: "Јеси ли видио како је јуче добро играо Стјепановић", одговарам му да је био најбољи. Трчимо други круг, лаган темпо, шутали смо... Каже, онда, предсједник "Хоћемо ли, Бењо још један па ћемо играти додавања". Хоћемо - кажем ја... Послије десетак корака, ништа не чујем, нико не трчи иза мене, окренем се, предсједник застао и сруши се, напријед, као да се спотакао... Потрчим према њему, с друге стране терена трчи његова пратња... Подижу га, пјена му је била на крају усана. Кола хитне помоћи су стигла одмах. Настала је јурњава према добојској болници. За 17 минута стигли су у Добој. Узалуд! Љекари су покушали све, али помоћи није било - предсједник Републике Српске Милан Јелић умро је, у ствари, на самом стадиону у Модричи. Растајем се са својим новим пријатељем, малим Бењом, а он каже: - Изгубио сам оца, а сада и свог старатеља. Боли ме цијело тијело. Немам више суза ни да плачем... Смрт је смрт, а живот, понекад, зна да буде баш тежак посао... Путуј с Богом Милане Јелићу, предсједниче наш и пријатељу мој. х х х ПРИЈЕ четири дана био сам у Модричи и на Градском гробљу палио свијеће за покој душе Милана Јелића... Тишина оковала околна сњежна брда. У нијемој тишини, без реда и државничког протокола, стижу Миланови пријатељи: Пљоско, Касо, Јевто, Бос, Свика... Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега, ако сам и имао око тога дилему, нестала је овог прохладног децембра. Дилеме и нестају у посебним приликама. Томо МAРИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.