Љепотица из љубичасте шуме

Панчићева оморика, ендемска врста дрвета, за коју научници тврде да је преживјела и ледено доба, и која расте на западним каменитим литицама, на територији вишеградске општине распрострањена је на обронцима планине Велики Столац и брда Гостиља.

До велике састојине оморике на Великом Гостиљу, коју је открио љекар по занимању (а ботаничар по наклоности) Јосиф Панчић у рано јутро 1. августа 1875. године у селу Заовинама на граници Србије и Босне и Херцеговине, стиже се од Вишеграда прво асфалтним, па онда макадамским и на крају шумским путем, којим се једино може ићи пјешице.

Ово брдо обрасло је с једне стране бјелогоричном шумом, а с друге, камените и скоро неприступачне, као стријела витким стаблима "панчићке" на чијим врховима се пресијавају љубичасте мале шишарке.

Милош Караклић из Заовина прича да су сељаци за ово дрво и његову тврдоћу знали и прије открића и да су баш они објаснили научнику Панчићу да "оно није ни јела ни омора".

- Због тврдоће дрвета, његових збијених годова, она је коришћена за изградњу постојанијих грађевина - додаје Караклић.

Шумар у Шумском газдинству "Панос" из Вишеграда Мирослав Баранац каже да је посебно задовољство бити на Гостиљу кад дозријева шишарка Панчићеве оморике.

- Њена шишарка је необичне љубичасте боје која се на  септембарском и октобарском сунцу пресијава и свијетли као да је флуоресцентна, па се посматрачу чини да је цијела шума прекривена љубичастом копреном - додаје Баранац.

Шумар у одјељењу гдје се налази велика састојина "панчићке", Славиша Инђић, прича да су шишарке овог четинара за којег сељаци из Заовина кажу "да није ни јела ни омора" веома цијењене и да се убиру и продају.

- Убирање шишарки "панчићке" сада се обавља на савремен начин уз помоћ шведских љестава и за то се у шумским газдинствима обучавају шумари. Aли, то се некад радило веома примитивно и ризично - објашњава Инђић.

Он каже да су у вишеградском крају били познати берачи сјемена Панчићеве оморике, који су од продаје шишарки издржавали породице.

- Берач би се "наоружао" конопцем, кожним каишем којим би се везао за педесетак метара високо и витко стабло, затим куком и врећом за стављање шишарки. Када се попне у њену клицу (јер су шишарке налазе само на два метра од стабла), он би их обрао и, да не би дангубио тако што ће силазити са дрвета, зањихао би га, дрвеном куком качио друго дрво и полако, лебдећи над провалијом, прелазио на њега и ту наставио брање - прича Инђић. Додаје да се ономе ко би гледао тај призор крв ледила у жилама.

Берачи су шишарке продавали шумским газдинствима, а тамо су их сушили, вадили сјеме и садили у расадницима.

Тако се љепотица планине Таре и околних висова нашла као украсна биљка у парковима у Њемачкој, Италији и Француској.

У националне паркове "Тара" и "Звезда" у Србији и на обронке Великог Стоца и Гостиља у Републици Српској долазе често научници да се диве Панчићевој оморици, проучавају је и откривају њене до сада непознате особине.

Тако је научник Марк Сабдн из Шкотске дошао на Велики Столац да проучава ово ендемично дрво.

- Стигао сам издалека да "панчићку" видим и у њеном природном станишту, а не у парковима. Одушевљен сам мјестом гдје она проведе свој животни вијек, а то су камените литице на великим надморским висинама, гдје се сњегови не топе до пола љета - каже Сабдн.

Миодраг Петровић из Националног парка "Звезда" каже да се у посљедње вријеме наука окреће изучавању генетског кода ове оморике јер научницима није јасно зашто је баш то дрво преживјело терцијар.

- Добри познаваоци планине Таре и њених огранака знају да је 1946. године станиште "панчићке" захватио велики пожар који је уништио на хиљаде њених стабала. Срећом, остала је једна велика састојина, која потиче од једног оца и једне мајке, у близини пећине Снијежница на Великом Стоцу одакле се она и даље шири према нижим предјелима  - каже Петровић.

Изградња

У историји је познато да су стари Римљани дрво Панчићеве оморике користили за изградњу стамених дрвених мостова на великим ријекама.

A посљедња жеља њеног проналазача Јосифа Панчића била је да буде сахрањен у ковчегу направљеном од стабла оморике. Жеља му је испуњена.

Заовине

Велико станиште стабала Панчићеве оморике налази се у селу гдје је пронађена, у Заовинама, у близини језера ревезибилне хидроелектране у Вежању. Ту ју је лоцирао и пронашао Јосиф Панчић. На мјесту његовог открића постављена је и табла с натписом о том догађају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.