Љекарима пријећено оружјем

Сарајево - Групе лица наоружаних пиштољима и "калашњиковим" малтретирале су љекаре у кругу болнице "Кошево". Дочекивали су нас пред капијом приликом доласка на посао, легитимисали на улазу у болницу и пратили до радног мјеста, а све је то било ненормално и супротно хуманизму.

Испричао је ово "Гласу Српске" директор болнице "Касиндо" у Источном Сарајеву проф. др Славко Ждрале, којег је почетак рата у Сарајеву затекао на Грудној хирургији сарајевске болнице "Кошево".

Сјећа се да су се и прије самог почетка рата у кругу болнице "Кошево" појављивале групе наоружаних људи, који ни по чему ту нису припадали, а који су и прије било каквих ратних дејстава малтретирали љекаре.

- Дочекивали су нас на капији и пратили нас до радног мјеста и до Трауматологије, гдје је лежао Јука Празина. Нису били ни припадници МУП-а нити било какве институције, него слободни стријелци који су прије самог рата спроводили терор и репресију. Било је све то ненормално, неуобичајено и нешто што није било у складу ни са уставним поретком, ни законом, ни хуманизмом - сјећа се Ждрале.

Додаје да је и сам доживио тортуру на "Кошеву". Током дежурства 3. и 4. априла 1992. године у ходнику клинике појавило се више наоружаних људи.

- Били су наоружани "калашњиковим" и пиштољима и као да нисам био члан колектива, испитивали ме ко сам, шта сам, гдје идем. Тада сам схватио да ситуација није нормална - казао је он. Четири дана послије, 8. априла, у поноћ на клинику су упала три наоружана лица са пушкама и пиштољима.

- Један од њих је уперио пиштољ према мени и питао ме одакле се дају сигнали четницима из болнице. Нити сам знао за било какве сигнале, нити је таквог чега било. Прво су ме гурали према соби колеге чија је кћерка била рањена и код нас оперисана, потом су ме гурали ходником према операционом тракту са упереним пиштољем - испричао је др Ждрале.

Поред њега је, сјећа се, у једном тренутку стајала сестра Витомира, када је један од наоружаних рекао: "Дај заврши с њим!". Сестра је тада тог наоружаног ухватила за руку, одгурнула га и све се, на срећу, завршило без посљедица.

Каже да се послије дежурства 27. или 28. априла више није могао ни пјешке кретати на посао и назад кући на Добрињу.

- Колеге са "Кошева" јављале су ми да су љекари српске националности одвођени на информативне разговоре у новоформирану управу болнице. Клинику је преузео Фарук Коњхоџић. Добио сам и информације да није баш препоручљиво да се појавим на послу - рекао је др Ждрале.

У папучама је 6. маја 1992. са још двојицом људи кренуо кроз шљивик и ушао у Неџариће. Одмах се придружио др Милану Пејићу у болници "Жица Блажуј", која је, како каже, у то доба више била прихватни центар за рањенике, којима се могла пружити само прва помоћ, него болница.

Здравствени радници су у кесама, како се ко сналазио, у "Жицу" доносили санитетски материјал. Додаје да су повријеђене и рањене слали санитетским колима преко аеродромске писте до Лукавице. Постојао је санитет у касарни "Слободан Принцип Сељо", а одатле су неки транспортовани хеликоптером, а неки макадамским путем преко Тилаве и Тврдимића према Палама у новоформирану болницу на Корану, Соколац или према београдским клиникама.

- Повријеђене смо слали преко Вогошће, Висојевице, према Вучијој Луци, Кнежини... зависно од тога која траса макадамског пута је могла да се користи. Слање рањеника више није трајало час или час и по, него по три-четири часа - рекао је др Ждрале, додајући да су здравствени радници, у то ратно вријеме, били хероји.

Љекари без граница

Др Ждрале се сјећа случаја са "Љекарима без граница".

- Чини ми се да су били из Француске и понашање им је било поприлично сумњиво. Када их је полиција претресла, у колима су им нашли шест панцира, шест токи-воки станица и неки други ратни материјал који нема никакве везе са медицином. Све то су покушали унијети у Сарајево које су контролисали муслимани. То је било у мају 1992. године. Ко зна колико су у Сарајево, под плаштом хуманизма, унијели ратног материјала - пита се др Ждрале.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.