Кућа претворена у музеј технике

Станка Вујовића деценијама знају Билећани као врсног мајстора за готово све врсте технике, али мало коме је познато да су га обдареност и техничко знање доводили у бројне пријатне и непријатне ситуације. Једном, када је још био дјечак, превелико знање одвело га је у затвор и у његову дјечију свијест утиснуло трауму коју ће вјероватно носити до краја живота.

Кућа Вујовића, откада се памти, била је мајсторска и занатска. Станков отац Сава био је један од најпознатијих херцеговачких грађевинских мајстора. За све је ваљда крив ген, али и кућно васпитање и настојање да се стално ради и што више зна. Разлика је, међутим, у томе што млађе генерације Вујовића нису више само мајстори него и стручњаци. Тако је Владо, Станков син, завршио електротехнички факултет, али је и одличан мајстор. Истим стопама иде и његов син, а Станков унук, Никола, тренутно студент електротехнике.

У мајсторској кући се свашта може наћи. Тако су и у Вујовића све помоћне просторије и дио куће затрпани разним машинама, уређајима, алатом...

У Билећи је била деценијама Школа резервних официра пјешадије, кроз коју су прошли бројни стручњаци, па је и Станко њихово краткотрајно присуство користио да би понешто сазнао и научио.

- Била је, послије Другог свјетског рата, у Билећи и База за обнову и изградњу и у њој инжењери Благо и Миле, однекуд из Црне Горе. Од њих сам такође учио. Дружили су се и са мојим ујаком Глигором Aлбијанићем и са њим ишли у лов. Идући тако у лов на обронцима Волујака наиђу на енглески авион оборен за вријеме Другог свјетског рата. Скинемо са њега радио-опрему која није била уништена, нашли смо два предајника. И од тада сам се заразио радиоаматеризмом - сјећа се Станко.

Додаје да су формирали неку врсту радио-клуба у кући и одржавали везе. Успоставили су везу и са радиоаматерима из тадашњег Совјетског Савеза из града Смоленска.

- Како се свака веза морала регистровати дође мени поштом из Смоленска писмена потврда да је веза заиста и успостављена. Наравно полиција и УДБA су тајно прегледали пошту и одмах зграбе то што је стигло из Смоленска. Инжењери Благо и Миле су већ били отишли и све се сломи преко мојих леђа, прича Станко.

Тринаестогодишњег дјечака тада су затворили. Смјењивали су се инспектори и удбаши, викали, пријетили, тражили да призна... Тврдили су да је издајник, јер је успоставио везу са тада непријатељском Русијом и Русима. Био је посебно сумњив као син Саве Вујовића, који је, због наклоности Русима, робијао на Голом отоку.

Престрављено дијете није могло ни да говори а не да објасни ствари. Протеклих деценија Станко је веома ријетко причао ту своју одисеју, не због тога што је то скривао него што се сваки пут, кад се тога сјети, максимално узбуди. Без суза, дрхтања и честих пауза ни овога пута није могао да исприча те своје тешке животне тренутке.

Људи који се нису превише разумијевали у технику ни радио- аматеризам зграбили су радио-станицу као нешто превише зло, опасно и издајничко и, наравно, уништили је. Извјештај о непријатељској дјелатности тринаестогодишњег билећког дјечака отишао је за Мостар, па за Сарајево и на крају за Београд. Станко је у међувремену премирао шта ће са њим да буде. На сву срећу, из Београда је стигло објашњење да није ријеч ни о каквој непријатељској ни антидржавној дјелатности него о најобичнијем хобију.

Станко је само желио и данас жели да ради уз пуну примјену технике.

Радећи хтио је и да има, а страст за техником била је веома јака, па је стално и куповао. Оно старо већ превазиђено, што још ради и може да служи, не баца нити продаје, као други, него ставља на полицу у кући, радионици и гаражама. Тако је кућа Вујовића и постала билећки технички музеј. Имао би Станко да прича још дуго о много чему. Цијелог вијека је радио, а није престајао са радом ни у девет протеклих година откако је пензионер.

   -Рад је зараза, исто као и пиће, вели Станко.

Знање

-Немам ја много школе јер сам завршио само електромеханичарски занат. Aли жеља за знањем увијек је била превелика, па сам, још као дијете у годинама послије Другог свјетског рата, завршио све курсеве којих је тада било и на претек, почев од радиоаматерског, до фотоаматерског, чак и куварски. Интересовао сам се и за грађевинске занате, али ми отац Сава није дао да се тиме бавим говорећи да је то "ђавољи посао" - прича Станко Вујовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.