Књижевно достојанство

Пише Бранка СТЕВAНДИЋ

КОМЕ ћемо дати овогодишњу награду? - пита књижевник, члан удружења које додјељује награду, свога колегу. - Пааааа - мисли се овај други - могли бисмо Пери. Знаш, болестан је и стар, можда, му је ово посљедња награда. Или Марку, знаш, он нам је учинио - закључује. - Пери или Марку, па не знам који нам је више ваљао - у недоумици је први. - Маааа, даћемо Пери, и он нас је задужио, а Марко ће нам ваљати још - одлучан је. Тако отприлике тече разговор већине оних који додјељују књижевне награде у Републици Српској. Нећемо их именовати, намјерно, (мада би био подугачак списак), јер ће се већ препознати. Нико од ових који су у позицији да додјељују књижевне награде не пита шта је написао Марко или Перо, нити ваља ли тај њихов рукопис. Пресудно је хоће ли им Марко и Перо ваљати или јесу ли им већ ваљали. Неријетко се дешава да ти исти нису прочитали ниједну књигу Маркову и Перину, ма ни било коју другу. Још сте у невјерици? Довољно је само да видите попис имена која у посљедњих десетак година добијају књижевне награде у Републици Српској, распитате се мало у њиховим узајамним везама и све ће вам бити јасно. Просто као пасуљ. И знају то сви, само ћуте. Понеко се одважи и побуни, али без већег одјека. Ни ми нећемо да наводимо имена, мада списак имамо, (није то никаква тајна), да не бисмо међу кукољем, грешком прозвали, и неко зрнце жита, ријетко, додуше. Није нам ни намјера да прозивамо, него упозоримо и покажемо да знамо. Умјесто да награде припадају најбољима, додјељују се разним мешетарима у књижевности. Жири се формира, али не мисли својом главом, него аминује унапријед донесену одлуку оних који одлучују. Тиме не само да се обезвређују књижевне награде и омаловажавају чланови жирија, него и књижевност и писци, нарочито, они честити који су живот посветили писаној ријечи и који могу да погазе све, али не и књижевно достојанство. Ми смо конкурсом "Гласа Српске" за најбољу новинску кратку причу "Младен Ољача", без обзира на различита схватања и коментаре, показали да знамо шта је достојанство. Сада су они на потезу, али не вјерујем да ти са почетка нашег текста знају шта је књижевно достојанство, јер да га имају поступали би часно. Утјешно је, а тужно је што и тражимо утјеху, што је једина истинска награда трајање дјела у времену и што награда на дуже стазе у судбини књиге готово да губи значај. Знају то и они.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.