Канонизовани злочин

Бијељина - Злочин у Добровољачкој улици 1992. године, формално је злочин над војницима ЈНА и цивилима који су радили у војсци, али, суштински, то је била брутална и крвава порука Србима и свим заговорницима било какве мултиетничке државе: "Бјежите или умрите".

Током 2. и 3. маја 1992. године у Сарајеву, припадници снага лојалних тадашњем муслиманском лидеру Алији Изетбеговићу и паравојних јединица убили су 42 војника ЈНА и цивила - у Дому ЈНА, Радничком универзитету "Ђуро Ђаковић", на Скендерији, у Добровољачкој улици и на другим локацијама...

Према националном саставу, убијена су 32 Србина, шест Хрвата, два муслимана и два Албанца, од тога десет официра, 28 војника и четири грађанска лица која су радила у ЈНА.

У нападима је било и много рањених - у Дому ЈНА 26, Радничком универзитету три, на Скендерији три, у Команди Друге војне области 30, у Добровољачкој шест, на другим локацијама 26.

Укупно, рањено је 71 војно лице, од тога десет официра, четири грађанска лица и 28 војника ЈНА. Заробљени су прошли кроз тортуре, многи су осакаћени, а један број је одмах након размјене подлегао посљедицама батинања.

Надлежне институције у Србији и Републици Српској оптужиле су за ове нападе тадашње високе политичке, полицијске и војне званичнике унутар муслиманских влсти, који су имали моћ и који су утицали на одлуке о нападу, а међу њима су - Ејуп Ганић, Харис Силајџић и Хасан Ефендић.

Међу одговорним лицима наводе се и Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић, Заим Бацковић, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић и Стјепан Кљујић.

Међутим, ни четврт вијека након злочина - нико није одговарао за убиства.

Узалуд су била свједочења високих официра УН, који су били гарант да ће план о повлачењу ЈНА бити испоштован, а који су потврдили да је колона нападнута на превару, а људи погубљени. Узалуд су била бројна свједочења преживјелих.

Два крвава дана, у којима су припадници ЈНА безочно нападани, убијани и рањавани, као што је то и случај са осталим, наводним, "историјским датумима", у Сарајеву данас славе као "побједу над агресорима".

Особе за које постоје више него јасни докази или бар веома јаке сумње да су били умијешани у тај, али и друге тешке злочине, сваке године прослављају погубљење војника и цивила који су се повлачили из Сарајева.

Осмјех на њиховим лицима сваке године све је шири, јер свака година значи да су шансе да икада одговарају за овај низ убистава са предумишљајем - све мање.

Злочин из 2. и 3. маја 1992. године у Сарајеву, за муслиманске фундаменталисте који су са Изетбеговићем ступили на власт 1990. године на првим вишестраначким изборима, веома је симболичан. Он представља увод у коначан прогон сарајевских Срба.

Отуда се склањање сваког букета цвијећа у некадашњој Добровољачкој улици, који заврши у канти за смеће чим породице страдалих окрену леђа, може, на симболичкој равни, посматрати као стално уклањање трагова српског присуства у Сарајеву.

Данас, 25 година након почетка прогона из некадашњег заједничког главног града, Срби у Сарајеву постоје само као "агресори", "четници", "злочинци" или "српски фашисти" - и то на "спомен-таблама" широм града, на којима су оптужени за све могуће и немогуће ратне злочине.

Ван тога, вијековно присуство Срба у Сарајеву сведено је на пуку политичку мимикрију, као што су то показали и резултати посљедњег пописа.

Зато, данашњи бошњачки естаблишмент, као и они прије њега, настоји да игнорише, фалсификује или, једноставно, занемари размјере и нарочито циљ тог злочина - пошто би судски епилог, са садашњим доказима и свједочењима, умањио "сјај" прогона цијелог једног аутохтоног народа из Сарајева.

С обзиром на чињеницу да Изетбеговићеве војне снаге нису биле у стању да за три и по године рата напредују на било којој линији фрона у Сарајеву и око њега, бошњачком естаблишменту је низ убистава 2. и 3. маја над незаштићеним војницима и цивилима, заправо, једина "побједа" на коју могу да се позову када славе "ослобађање од агресије".

Начин на који главноосумњичени ликови из те злочиначке приче пребацују одговорност на друге или негирају да се тада десило било шта ван нормалних ратних дешавања, показује размјере лицемјерја, али и страха који се крије иза позе лажне самоувјерености и бахатости.

Тактика по којој су жртве - кривци, а крвци - жртве, употријебљена 2. и 3. маја у Сарајеву, данас је уобичајена пракса у глобалним обрачунима, када се за потребе медија и због политичких интереса, безочно фалсификују и искривљују чињенице.

Отуда су војници ЈНА криви јер су 2. маја, као регуларна војска, у војним возилима пролазили кроз Сарајево, а паравојне убице које су их спалиле у струјном колу на Скендерији су "браниоци града".

Војници опкољени у команди гарнизона су "терорисали град", а они који су их дан и ноћ гађали снајперима и пуцали из аутомобила по њима су "жртве ЈНА и великосрпске тираније".

Свакоме ко зна шта се дешавало у Сарајеву у априлу и мају 1992. године или се бави изучавањем рата у БиХ, јасно је да би пресуда за злочине у случају "Добровољачка" озбиљно наштетила миту о незаштићеном граду и агресорима.

Тај мит није само историјска мантра бошњачког естаблишмента, доведена на ниво непорециве истине, готово изједначене са вјерским канонима /што је случај са још једним бројем сличних дешавања попут Маркала, Улице Васе Мискина, Тузланске капије и Тузланске колоне/.

Ријеч је о медијском "покривачу" за западну политику тих година, која је све то надгледала и, на крају крајева, одобравала.

Отуда су шансе да жртве беспризорне егзекуције 2. и 3. маја и њихове породице икада добију правну сатисфакцију једнаке шансама да се више од 100.000 сарајевских Срба врати у град.

Проблем је што тог града, као ни правде, више нема.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.