Из мог угла: Тужна јесен у Београду

Пише Томо МAРИЋ

БИО сам у Београду на утакмици Купа УЕФA Црвена Звезда - Болтон. За оних неколико сати боравка у овом граду, видио Београд какав никада прије нисам сусрео. Психоза и страх посвуда, "Маракану" су надлијетали хеликоптери, стадион са свих страна окружили специјалци под пуном ратном спремом, са штитовима, на коњима, са псима.. Сачувај ме Боже... Суморни колорит само се појачао у самом стадиону. Претреси до голе коже, подозриви погледи редара, нељубазност оних којима у опису посла пише да увијек требају бити насмијани. Игралиште окружило на стотине редара и полицајаца окренутих лицем публици, а промукли глас са разгласа стално је упозоравао да Звезду треба бодрити спортски и поштено. Није ме охрабрило ни окружење младих људи који су из Бање Луке потегли да навијају за Црвену звезду. Њихове намјере су људски топле, воле "црвено - беле", али стварност човјека чини нерасположеним и дешперативним. И сада се питам гдје сам ја, у ствари , био... На равном Косову или на европској фудбалској утакмици. Одговор не знам, али знам да сам био тужан што је некада велика Звезда данас недорастао ривал просјечном Болтону. Хајде Звезда, али шта се десило са Београдом? Све што је некада било његово обиљежје дјелује сиво и отужно. Чувена Мадера је накинђурена, налик сваком варошком ресторану гдје се раскош сударила са кичем. Бестрага су нестале аутентичне кафане са карираним столњацима и боговском домаћом храном. "Скадарлија" не личи на себе, као што ни они што је данас походе немају никакве везе са онима који су "Скадарлију" прославили. У чувеној "Политици" ништа више није чувено чак ни то да се унутрашње размирице чувају као "неспоразум у породици", већ и озбиљне и неозбиљне новине брује о незадовољству синдиката са уређивачком политиком и уопште вођењем некада најугледније новинске куће на Балкану. Када освоји ноћ, човјек се пита куда са собом у Београду. Гдје да одете а да вам не пријети опасност да будете свједок или чак жртва мафијашког обрачуна бројних гангова о којима се јавно говори као да су јунаци овог доба. Све оно што је Београд чинило метрополом и истовремено град са душом и то не тако давно, негдје се загубило. Ништа није као прије! У аутентичним градским квартовима, махом грађених псеудоаустроугарским стилом, "углавили" су се стаклени небодери, ружни тржни центри, неукусне кућерине и пилетине, рогобатни облакодери. Виртуелна стварност града којег су многи са одушевљењем походили. Није никаква утјеха... A кошава дува ли дува. Колико се год увлачила у кости није ми било хладно, бар око срца, јер једино она подсјећа на Београд који је био један једини. Ко је оно споменуо Косово? Изузев "делија", навијача Звезде који су на "сјеверу" развукли велики транспарент "Косово је Србија", нико други... Чак и дневни листови, у вечерњим издањима, извјештаје са преговора о статусу Косова донијели су на оним "даљим странама"... Тужна јесен у Београду...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.