Из мог угла: Од Платона до Дејтона

Пише др Мирослав МИКЕШ

ЈЕДAН од првих, али вјечних мислилаца, који су о власти, владаоцима, држави и државницима писали, свакако је Aтињанин Платон. Он је у разним фазама свог живота еволуирао и опрезније приступао владаоцима, без обзира ко да су они били. У "Државнику" је говорио да само најмудрији требају бити владаоци, а то су филозофи, који треба да буду изнад закона, јер су најмудрији и знају шта чинити треба. У "Држави" је мало ретерирао, па је казао да владаоци треба да буду ограничени законима, али је оставио одређене границе и резерве. У каснијој фази живота схватио је да ниједан владалац, па ни филозоф нема те карактеристике да му се могу дати овлашћења да буде изнад права, па је у свом дјелу "Закони" написао да сви владаоци морају бити са ограниченом влашћу, под законима. То је било давно, остали су данас да постоје и владаоци, филозофи и закони, питање је само како су међусобно распоређени. Демократија може стварно или формално бити изражена непосредним путем (референдумом, плебисцитом, јавним изјашњавањем) или посредно кроз резултате избора. Крајем 1991. године, прије преурањеног међународног признања Словеније и Хрватске, било је у БиХ постављено питање: "Да ли сте за останак у Југославији? На плебисцит су изашли, углавном, само Срби и преко 90 одсто њих се изјаснило да жели остати у Југославији, легално и легитимно у марту 1992. године Скупштина БиХ је гласањем са 65 одсто гласова донијела одлуку да се распише референдум о самосталности БиХ, све поред упозорења српских политичара да се не може прегласавати један народ и да може доћи до нежељених посљедица. Расписан је референдум, на њега су изашли само муслимани и Хрвати, који су у значајној већини се изјаснили да желе самосталну и суверену БиХ, легално, по мени нелегитимно. Резултат дијаметрално различитих израза демократије довео је послије мјесец дана до крвавог четворогодишњег рата. То свакако да није једини узрок, они су комплексни, унутрашње и вањске природе, али референдум је довео до експлозије. Да ли је послије тога чудно што Срби размишљају о поновној могућности прегласавања и креирања будућег модела државне власти и устројства БиХ, супротно интересу једног конститутивног народа. На тој тачки је и постигнут компромис у Дејтону, па је било какав покушај дерогирања тог принципа, посебно без сагласности свих актера, уствари негација Дејтонског споразума. Тај споразум високи представник може да тумачи, али не смије да мијења. Промијенити га могу само њени грађани и конститутивни народи у уставом предвиђеној процедури. У анексу ИВ Дејтонског мировног споразума, названом Устав БиХ у члану ВИ говори се о Уставном суду БиХ. У његовом саставу су и данас троје судија страних држављана из држава, које нису сусједне, а, које лично поставља предсједник Европског суда за људска права, након консултације са Предсједништвом БиХ... У дијелу, који говори о процедурама, прва реченица је Уставни суд штити устав. Уставни суд, између осталог, има надлежност да утврђује да ли је неки закон у складу са уставом, са Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама или са законима БиХ. У Aнексу 10. истог Дејтонског споразума у члану В се истиче да је високи представник коначни ауторитет за тумачење цивилног дијела споразума. У цивилни дио споразума је инкорпориран и Устав, по којем постоји Уставни суд. Да ли то значи да је став једног човјека изнад коначне одлуке Уставног суда, те да ли Уставни суд не може расправљати о одлукама високог представника. Aко је тако, то није добро за демократију. Коначно би о односу високог представника и Уставног суда БиХ требало да изнесе мишљење Венецијанска комисија или нека друга међународна институција. Трећи начин је да престане функција високог представника, да у Уставном суду буду судије, које су искључиво држављани БиХ. Један бивши предсједник Врховног суда СAД је рекао: "Точно је да је Врховни суд под уставом, али устав је оно што каже Врховни суд. Погледајмо се у огледало, да ли смо спремни за то? Можемо ли се о било чему сами договорити? Да ли је Предсједништво симбол државе или разједињености, механички збир представника три нације, у којем само Небојша Радмановић дјелује толерантно и рационално. Може ли Савјет министара, који треба бити тијело, које је у потреби економско социјалног прогреса, функционисати на постојећи начин. Да ли о ичему постоји јединствен став у БиХ, постоји ли око чега општи и јединствени интерес? Каскамо ли за земљама у окружењу у погледу приступа евроатлантским интеграцијама? Да ли то штетно за све грађане ове државе? Води ли "статус кво" у даљи назадак, да ли је потребно доћи до промјена? Мој закључак је да је друштво потпуно подијељено, људи фрустрирани и разочарани. Домаћи политичари се тешко могу договорити и у вези са баналним стварима, толеранција недостаје. Није довољно изражена власт система, институција, доминирају појединци, партијски лидери. Поштено говорећи и међународна заједница то све посматра и вјероватно покушава доћи до начина, који форсира излазак земље из политичке кризе и заостатка, а с друге стране полупротекторат треба да остане иза нас, функција ОХР-а би требало да престане са својим бонским овлашћењима. Много разлога за и против, али поставља се питање узрока и посљедица. Евидентно је да су представници из Републике Српске прихватили априлски пакет уставних промјена. У њему, као дијелу пакета били су слични принципи у вези са Савјетом министара, као што их је сада наметнуо високи представник. Није спорно да је Харис Силајџић главни кривац, што је тај покушај доведен до дебакла. На том фону није санкционисан, чак ни критикован, испао је такозвани патриота и на томе углавном добио изборе. Не треба се међународна заједница чудити када Срби сумњају у објективност. У погледу овог високог представника, готово сам сигуран да је добронамјеран и то је показао доласком у Бању Луку, са жељом да прецизира и додатно појасни ствар. Милорад Додик је показао у разговору са високим представником, коначно, оно што он константно има, али увијек не показује, а то је да у својој природи, а и у политичком знању искуству његује партнерски однос, дипломатски интелигентни приступ, са жељом за компромисом, али са јасно постављеном доњом линијом испод које не може да иде, ни лично, нити национално. Уколико политичари из Федерације буду могли и хтјели да га прате, а високи представник то, како сам каже, партнерски буде координирао, има наде. До јуче сам се плашио да се и нада изгубила, ваљда није.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.