Из мог угла: Хајка се наставља

Микајло МИТРОВИЋ

НЕДAВНО је по налогу Тужилаштва БиХ ухапшен Новак Ђукић, пензионисани генерал Војске Републике Српске, због наводног ратног злочина на подручју гарнизона Тузла. Ђукић је оптужен за дејства артиљеријом по гарнизону Тузла, те да је у инкриминисано време са једном својом гранатом убио седамдесет и више недужних грађана Тузле, а више десетина ранио. Није нам познато који је калибар те "убиствене" гранате, али је иоле војно образованом човеку познато да таква граната не постоји. Такође нам није познато ко је вршио и извршио вештачење за потребе Тужилаштва БиХ о овом случају, те утврдио да је Ђукићева граната учинила наведено. Сигурно је да се ради о квази стручњаку када је утврдио да једна граната може учинити то што је у оптужници написано, јер је наведена тврдња немогућа. Опис овог догађаја из оптужнице неодољиво подсећа на раскринкани сарајевски сценарио у случају "Маркале-1" (8. фебруара 1994. године) и "Маркале 2" (крај августа 1995. године). Узимајући у обзир сазнања о планирању и извршењу наведених случајева, не би нас чудило да је и описани догађај из гарнизона Тузле био планиран и инсцениран. Нормално је било у току рата, да се на артиљеријску ватру из гарнизона Тузла по српским положајима одговара артиљеријском и другом ватром по том истом гарнизону. Међутим, ненормално је било да се из насељеног места дејствује артиљеријом, а да се очекује како на то неће бити узвраћено. Исто тако је ненормално да се пре тих дејстава цивилно становништво не узбуни и пошаље у склоништа, што је и иначе одговорност команди и команданата насељених места из којих врше дејства. Старо је војничко правило да се при дејству и сопствене артиљерије војници налазе у заклону. Нејасно нам је откуда концентрација стотину и више "недужних цивила" на једном месту у време размене артиљеријске ватре или једностраног дејства артиљерије, када је из искуства познато да при дејству артиљерије сви нагонски беже и траже склониште. С обзиром на то да нам је непозната структура наводних жртава, не само полна и добна, као ни број припадника тузланског корпуса међу "недужним жртвама", може се претпоставити или закључити да је наведена концентрација могла бити само војна формација, а она је легитимни циљ. Познато је да је у гарнизону Тузла, све време рата, била стационирана команда корпуса са приштапским и другим јединицама и да је гарнизон имао велико бројно стање. Генерал Новак Ђукић је био војник од позива. Завршио је све војне школе, од подофицирске до Школе националне одбране, као и већина официра Војске Српске, за разлику од старешина муслиманске војске. Као школован и частан официр сигурно не би дејствовао по ненаоружаним цивилима, јер је то било неприхватљиво са аспекта његовог васпитања током школовања. Познато је да је у току рата обављао дужност официра безбедности у Оперативној групи "Добој", те је једно време био и командант Тактичке групе "Озрен", Као орган безбедности сигурно није управљао или наређивао отварање артиљеријске ватре, а као командант Тактичке групе "Озрен" са расположивим артиљеријским оруђима, евентуално дејство је било могуће само у крајњем домету, а тада долази до великог расипања зрна и велике непрецизности. Такве случајеве и евентуалне жртве при таквим дејствима припадници НAТО-а називају "колатерална грешка - штета". Послије рата, генерал Ђукић је као способан и частан официр обављао дужност команданта корпуса и начелника Главног штаба Војске Републике Српске. Индикативно је да се хапшење генерала Ђукића дешава баш у ово време. Наиме, највероватније циљ овог хапшења је скретање пажње јавности са резултата истраге правосудних органа Србије о масакру који су над припадницима тадашње ЈНA, углавном Србима, извршили "недужни и ненаоружани" муслимани из Тузле. Тада су масакрирали и спалили неколико десетина невиних, незаштићених младића који су у колони напуштали касарну у Тузли. Наведена истрага ће сигурно утврдити да је стравичан злочин учињен плански и организовано од стране тадашњих и садашњих политичко-верско-војних и полицијских руководилаца. То је био један од првих злочина муслимана над Србима, који још увек није санкционисан. Такође се хапшењем жели још једном показати да су највиши руководиоци из Републике Српске (војни) наводно чинили злочине и тиме потврдити теза поглавара Исламске заједнице у БиХ реис-ул-улеме Мустафе Церића, Хариса Силајџића, Сулејмана Тихића и осталих о томе да је Република Српска настала на злочинима и геноциду. Управо зато би јавност Републике Српске, политичко руководство, Борачка организација, Удружење логораша и друге невладине организације требало да изврше притисак на "непристрасно" и "независно" Тужилаштво БиХ да изврши паритет у кривичним пријавама и престану да развијају тезу о томе да су у прошлом рату злочине чинили искључиво и само Срби...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.