Из мог угла: Додик као такав

Пише Славко МИТРОВИЋ

Када неко за вас преузме ризик за који бисте ви били неспособни, немојте претендовати да га разумијете, а још мање да му судите. Ваља рећи: Попу поп, а бобу боб. Тако збори народна пословица, а тога се држи и Милорад Додик. Такав је био од почетка свог политичког дјеловања, као један од најмлађих предсједника "општинске владе" како се прије рата говорило за извршни одбор општине. Када је уводио ред у општинску бирократију, имао је на уму да је власт сервис грађана. Никада се није устезао јавно рећи оно што мисли. Тако је као народни посланик који је изабран на листи реформских снага Aнте Марковића, знао да му није мјесто у Скупштини БиХ гдје су Срби прегласавани, али да му није мјесто ни у СДС-у. Због својих ставова био је кост у грлу Караџићу и Крајишнику, јер није пристајао на једноумље, а стање је довео до усијања када је формирао групу независних посланика у ратној Народној скупштини Републике Српске. Пријетње нису биле само на ријечима, па је мијењајући правце путовања, дословце спашавао главу. Није ни чудо, јер је отвореним писмом тражио од Караџића да се прекине рат у БиХ и крене у мировне преговоре. У септембру 1995. године када је Бања Лука била пред падом од хрватско-муслиманских снага, сакупљао је посланичке потписе да Бања Лука буде проглашена главним градом Републике Српске. Тиме је требало показати да ће се Бања Лука одлучно бранити. Иако је поред својих шест независних посланика, имао и потписе 30 посланика СДС-а, то није прошло, јер су се у међувремену СДС-овци сви попишманили (осим Драгана Ђурића из Прњавора). Као опозиционар Додик је раскринкавао договоре националистичких врхушки у кројењу граница на крају рата, за које су по тајним сценаријима непотребно гинули многи борци и цивили на свим странама. На почетку свог првог премијерског мандата, сукобио се са Слободаном Милошевићем, који је навикнут на послушност функционера из Републике Српске, ултимативно захтијевао од Додика да крајем марта 1998. не иде у Црну Гору ради регулисања дуга Црне Горе према Републици Српској. Ноћни разговор у Милошевићевом кабинету, уз пријетње од којих Додик није знао да ли ће жив стићи до куће, одбијале су се од Додиковог става: Ја сам премијер Републике Српске и морам водити рачуна о њеном народу. Како са Милошевићем, тако је увијек разговарао и са странцима. Нарочито је сметао Педију Ешдауну, за кога се показало да је био креатор хаоса и смутњи, од којих БиХ још увијек посрће. То је Додику донијело наручене судске прогоне. A тек сада када је покренуо Републику Српску да економским развојем буде бољи дио Босне и Херцеговине, створио је себи читаву булументу непријатеља. Ко су они? Прије свега они странци који уживају експериментишући годинама са живим људима у БиХ, без икакве одговорности. Тај експеримент нас сигурно удаљава од помирења и сигурног пута према европским интеграцијама. Наравно, странци не воле прљати руке, па ангажују домаће извођаче радова, пробране медије и аналитичаре, нетранспарентне интернационалце, противвладине организације. Све се то плаћа путем ових или оних агенција. Милион по милион, да се сруши Додик, а заправо да се уништи Република Српска. Aли Додику такви не могу судити, јер Додику, као и сваком политичару, суди народ на изборима. Плаћене кукумавке дијеле лекције, оптужују без доказа, подмећу и изврћу. Тако мисле да пропагирају грађанско друштво и људска права. Упали су у замку коју су им поставили вјештији и паметнији који за своје паре очекују извршавање налога. Налог је прављење грађанске државе, а том "узвишеном циљу"», равноправност Републике Српске коју тражи Додик, само је пуки непријатељ. Нешто им не иде, јер послије таквих клевета и лажи, народна подршка Додику само расте. Aли остало је још и реформисано тужилаштво по мјери странаца да на дугме одреагује спремајући нове лажне оптужнице против Додика. A како се то ради, прошле седмице су показали федерални медији који су јавили: "први корак у политичкој ликвидацији Милорада Додика се већ изводи кроз његову компромитацију у медијима управо као политичара склона разним малверзацијама, па и физичким ликвидацијама као што је објавила Федерална ТВ у емисији - 60 минута. Процијењено је да ће склањање Додика као криминалца изазвати пуно мање отпора јавности Републике Српске, него његова смјена декретом високог представника. Дакле, закључак је да ако Додик мора бити склоњен, онда нека иде као лопов, а не као политичар. Остаје само пронаћи некога ко ће поднијети кривичну пријаву, а онда ће услиједити хапшење Додика.» Да човјек не повјерује да ово све јавно говоре. Баш су то лијепо смислили, али узалуд им труд.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.