Из мог угла: Дејтон свему мјера

Пише Бранко ДОКИЋ

ШЕСТ лидера политичких партија које чине скупштинску већину у Парламентарној скупштини БиХ требали би, како је најављено, 2. фебруара у Широком Бријегу да разговарају о концепту уставних промјена. Лидери би, до тог састанка, требали да припреме платформе својих партија за разговоре о могућој промјени Устава БиХ. Према ономе шта јавност за сада зна, ставови су толико различити да је тешко и повјеровати да их је могуће приближити. Како ствари стоје, на столу ће се наћи три потпуно супротстављена концепта: надоградња постојећег Устава БиХ (Срби), потпуно нови Устав са три или четири федералне јединице (Хрвати) и потпуно нови Устав са подјелом БиХ на економске регије (Бошњаци). Свака опција која подразумијева нови Устав значи одустајање од Дејтона. Потпуна промјена једног међународног споразума тешко да је могућа без организовања међународне конференције или жестоког уплива међународних представника. У овим околностима за Србе би то било равно политичком авантуризму. Пошто су и представници међународне заједнице једногласни (за сада!) да су промјене Устава могуће само консензусом представника три конститутивна народа, онда је једино реална надоградња постојећег Устава БиХ. Површно анализирајући досадашње изјаве лидера, могла би се изрећи констатација да би се Хрвати и Срби могли договорити око концепта такозване федерализације БиХ. Aко се уђе у суштину онога шта под тим подразумијевају једни, а шта други, онда се брзо долази до закључка да договор није могућ. Хрватски приједлог подразумијева територијалне концесије Српске и дисконтинуитет сваке федералне јединице. За сада се о овоме јавно не говори, јер сматрају да прво треба ући у процес федерализације, добити међународни легитимитет на федералну јединицу са хрватском већином и успоставити критеријум равноправности федералних јединица. Послије ове фазе, сматрају заговорници овакве реформе, биће "логичан" захтјев Српској за територијалне концесије. Рачуна се на подручја Посавине и Сарајева. Тако би све три етничке федералне јединице биле "равноправно" територијално дисконтинуалне. Не вјерујем да је било која политичка партија у Републици Српској спремна и разговарати о оваквом концепту. Зато, и ради себе и ради других, политички лидери Српске треба да то и јасно и гласно кажу. То морају да ураде одмах, односно прије него што се прича о тзв. федерализацији закотрља и у њу не увуку представници међународне заједнице. И сам појам федерализација БиХ је нејасан. Наиме, БиХ је федерална држава и типични је примјер асиметричне федерације. Тако, на примјер, Венецијанска комисија, у свом извјештају "Мишљење о уставној ситуацији у БиХ и овлашћењима високог представника" из марта 2005. године, закључује да је "БиХ изузетно децентрализована федерација која се састоји од два ентитета, од којих је, опет, један и сам изузетно децентрализована федерација". Дакле, прича о федерализацији БиХ није ништа ново. Она је стара колико и Вашингтонски и Дејтонски споразум. Сва прича о неефикасности БиХ проистиче из неефикасне Федерације БиХ, што и Бошњаци и Хрвати врло вјешто пребацују на државни ниво с крајњим циљем да колатерална штета таквог стања буде Република Српска. Пошто је ефикаснија државна структура у основи приче о уставним промјенама, ово је прилика српским преговарачима да укажу да је суштина проблема у организацији Федерације БиХ. Ту су потребне корјените промјене. И Венецијанска комисија указује на то. Комисија "у потпуности дијели опште мишљење да је структурна реформа Федерације БиХ императив". Наглашавање да је то "опште мишљење" подразумијева да тако мисли већина и домаћих и међународних званичника. Са 11 влада, на 2,5 милиона становника, бирократија Федерације БиХ потроши 50 одсто бруто домаћег производа, истиче Комисија. Према мишљењу Комисије "најрадикалнија реформска опција била би једноставно да се укину кантони и да се на тај начин створи ситуација слична оној у Републици Српској". Овим чињеницама треба додати још једно питање Федерације БиХ, које је било заборављено, а које би ускоро могло још више дестабилизовати, и онако нестабилну, политичку сцену БиХ. Ради се о прелиминарном споразуму о оснивању конфедерације између Федерације БиХ и Хрватске који су 18. марта 1994. године у Вашингтону потписали Aлија Изетбеговић и Фрањо Туђман. Споразумом је предвиђено да ће се конфедерација основати и да она "неће промијенити међународни идентитет и правни субјективитет ни Хрватске ни Федерације БиХ". Осим два анекса (несметани пролаз Хрватске кроз Неум и несметани прилаз Федерацији БиХ Јадрану), Споразум предвиђа и успостављање монетарне уније. Позивајући се на Вашингтонски споразум у посљедње вријеме прича се о припремама сличног споразума о конфедерацији између Србије и Српске. Заговорници те идеје позивају се на дејтонско право ентитета на специјалне и паралелне везе са Србијом и Хрватском. Они паралелност тумаче као право Српске да успостави исте односе које има Федерација БиХ са Хрватском и обрнуто. Не свиђа ми се што се то сада доводи у везу са евентуалним признањем наговијештеног самопроглашења независности Космета. Не улазећи у озбиљност оваквих намјера, постојање Вашингтонског конфедералног споразума поново недвосмислено потврђује да за БиХ није проблем Српска већ Федерација БиХ. Стога се, у предстојећем времену које ће обиљежити уставне промјене у БиХ, прво мора добро претрести структура Федерација БиХ, па онда по дејтонском рецепту успоставити односе између Српске и нове структуре која се сада зове Федерација БиХ. Паралелно с тим, на нивоу БиХ, треба отворити априлски пакет уставних промјена и из њега извадити оно што је прихватљиво и за Србе и за Бошњаке и за Хрвате...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.