Из мог угла: Црна рупа на екрану

Пише Томо МAРИЋ

НAЂИТЕ на овој планети политичара који се никад није наљутио и који је увијек одмјерен и уљудан; нема га, и добро је што га нема! Хрватска телевизија јуче је угостила (?!) премијера Републике Српске Милорада Додика у намјери (да ли баш?!) да кроз разговор с њим, ослика - колико је то уопште могуће у једночасовној телевизијској емисији - политичке балканске слике и прилике, с посебним освртом на Републику Српску и БиХ. A шта су гледаоци на крају добили - конгломерат новинарског пацераја и неукуса, понеку политичку неодмјереност, а све с циљем да се премијер Додик дискредитује, приказујући Републику Српску као црну рупу цијеле Европе. Све ме помало подсјећало на деведесете године и оркестрирану хајку - из Загреба и Сарајева - против свих и сваког ко је помињао државу Југославију и југословенство уопште. Јуче је "новинарски двојац" на ХРТ-у сву своју професионалну енергију и "креативност" укључио да докаже - посредно и непосредно, најчешће виртуелно - како је сваки Србин (да ли и сам водитељ, Aлександар Станковић?!) демократа и Европљанин ако блати народ из којег је потекао и ако је спреман да прихвати све глупости овог свијета као свој гријех. Неистина је окренула оштрицу наопако: тамо гдје не говоре аргументи и чињенице, царује лаж, коју свако види. Емисија "Недјељом у 2", колико год њен аутор то покушавао да прикрије, показала је своје лице и наличје, као оригинал новинарског фалсификата. Милораду Додику не треба адвокат, најмање овакав као ја, невјешт адвокатском послу. Кроз све године политичког рада, он је показао управо то да се умије сам бранити и најчешће одбранити филозофију свог политичког дјеловања. Дуга је листа оних пред којима није поклекао: Радован Караџић, Слободан Милошевић, Педи Ешдаун, Мирослав Лајчак, Харис Силајџић, Стипе Месић... Некад је то био "демократски дијалог", неријетко "вербални рат", а било је и окршаја "кад је летјело перје"... узмицао није, а богами ни праштао. Како год било да било, ипак се није прелазила граница подношљивог укуса, до јучерашњег "демократског нивоа" емисије хрватске државне телевизије. У најкраћем, била је то трећеразредна телевизијска бурлеска. Они који су јој дали такав тон, уређивачки и новинарски тим, наудили су највише себи. Пред лицем јавности показали су шта су биле њихове стварне намјере. Пуцајући у Милорада Додика, погодили су себе, ако тога икад буду свјесни. Онај који је требао да буде жртва, изашао је као побједник, можда најмање својом заслугом, као никад прије у животу и политици. Самом истином да је до краја остао на вјетрометини која је имала снагу уличарске параде. Разлика је једино у томе, што је побједник - за разлику од губитника - тога био свјестан. На екрану је остала црна рупа...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.