Хашки осуђеници умиру под ознаком „повјерљиво

Трибунал никога није обавијестио о болести Милета Мркшића који је преминуо само мјесец дана прије истека двије трећине казне.

Миле Мркшић (68), бивши командант Војске Републике Српске Крајине преминуо је служећи хашку казну у Португалији, мјесец дана пре истека двије трећине рока који је морао да одробија. До прије неколико дана о његовом погоршаном здрављу у Србији се није ништа знало, јер трибунал није сматрао да то треба некога да занима. Мркшићево име сада је на све дужем списку оних који нису изашли живи из затвора у које их је Хаг послао.

Много је наших држављана који су у Схевенингену тешко обољели и који су имали притужбе на поступање тамошњих љекара. Све информације о здрављу притвореника трибунал држи под ознаком „повјерљиво", а у јавност доспијевају само најдрастичнији случајеви.

„Хашки љекари имају посљедњу ријеч о здрављу притвореника, а медицинска потпора других љекарских тимова препуштена је индивидуалним акцијама бранилачких тимова. Тако је било у случајевима Слободана Милошевића, Војислава Шешеља, Ратка Младића и других. Често је постојала супротност између онога што су тврдили хашки љекари и мишљења посебних тимова", каже адвокат Мирослав Васић, бранилац Мркшића, осуђеног на 20 година затвора али и Славка Докмановића који се својевремено убио иза хашких решетака, не дочекавши пресуду.

Трибунал, тачније Механизам за међународне кривичне судове, који сада брине о људима на издржавању казни, морао би да буде информисан о здрављу осуђеника, јер они издржавају казне по хашким пресудама, а не по одлукама држава којима су препуштени. С друге стране, и Србија би, сматра Васић, морала да се интересује за здравље својих држављана.

„У случају Мркшића, трибунал се очигледно није редовно интересовао, јер би у том случају морао да ме обавијести", наводи Васић, који је поднио захтјев за пуштање Мркшића из хуманитарних разлога и прије 15. септембра, када би му истекле двије трећине казне.

„Да ли неко није на вријеме уочио да болест постоји или је обољење било галопирајуће, не могу да кажем. Он се није жалио на љекаре, али било му је горе у Португалији него у Хагу. Када смо последњи пут разговарали, помињао је астму и разговарали смо око пумпице. Није ми познато да се трибунал икад интересује за своје осуђенике, осим када се појави неки крупан проблем, као када је генерал Радислав Крстић нападнут у затвору у Великој Британији. Разумијем да је здравствено стање повјерљиво, али о томе ипак морају да буду обавијештени породица и адвокат", додаје Васић.

Наш саговорник оцјењује да су осуђеници, заправо, проблем за трибунал. Примједбе из Хага су ишле чак дотле да су љекари оптуживани, не само за небригу, већ и да су покушавали да убију људе којима суд не може да докаже кривицу. Док је трибунал одбацивао оптужбе и лоше здравље притвореника тумачио погрешним навикама у исхрани, пушењем, стресом или животном доби, све је више оних који су на слободу пуштени у поодмаклим фазама болести, као и оних који су преминули у затвору.

„Кад год се утврди да је неко тешко оболио, они га пусте да не би умро у притворској јединици. Државе у којима се издржавају казне имају своје системе. Ти осуђеници се тешко уклапају у такав систем", наводи Васић.

 Милан Ковачевић, некадашњи управник болнице у Приједору, по доласку у Хаг доживио је више можданих удара и инфаркт а умро је после мјесец дана, након ноћи проведене у агонији на коју нико није реаговао. Славко Докмановић се објесио у хашкој ћелији. Судијама је претходно говорио да је у тешком психичком стању и да је сломљен, а на његову кризу упозоравао је и његов адвокат Тома Фила, само два дана прије самоубиства. Психијатријска помоћ није пружена ни Милану Бабићу, који је починио самоубиство.

Бивши југословенски председник Слободан Милошевић умро је од инфаркта 11. марта 2006. године. Токсиколошки налази показали су да није отрован. Оптужбе његове породице и присталица да је убијен погрешном терапијом никада нису озбиљно схваћене.

Ђорђе Ђукић је у априлу 1996. године пуштен из трибунала због карцинома у одмаклој фази. Умро је послије само мјесец дана. Момир Талић преминуо је од рака плућа на ВМА у Београду, када га је трибунал пустио на кућно лијечење.

Две године послије изрицања правоснажне казне од десет година затвора, у Шведској је током издржавања казне умро Мирослав Дероњић.

На веома лоше здравствено стање жалио се и Јовица Станишић, бивши начелник Државне безбједности Србије. Његови адвокати од 2007. године указују да оптужени поред физичких проблема, пати од менталних поремећаја и испољава „жељу за смрћу". Трибунал је као једно од рјешења предложио да Станишић, уколико није у могућности да присуствује, суђење прати видео-линком из своје ћелије.

У тешком здравственом стању је и Горан Хаџић. Њему је откривен поодмакли стадијум карцинома. Тужилаштво је у марту тражило да се суђење наставиупркос његовом евентуалном одсуству и да му се омогући да процес прати и преко видео-линка из ћелије. Пуштен је на привремену слободу из – хуманитарних разлога.

Војислав Шешељ пуштен је послије готово 12 година притвора, наводно из хуманитарних разлога, када је утврђено да има рак са метастазама. Тврдио је да га у затвору трују и да му се стање јетре поправило када је престао да узима затворску храну, док су лекари говорили да је гојазан. Трибунал сада тражи да се он врати у Хаг.

Ратко Младић чека извјештај руских љекара који су га прегледали на захтјев његовог бранилачког тима. Младић је претрпио више можданих удара и одузета му је читава десна страна тијела. Његови адвокати и породица кажу да се лоше осјећа и да се често замара. Извјештај руских љекара никако да буде окончан, поред осталог и зато што им готово три године трибунал није доставио Младићеву документацију.

Генерал Владимир Лазаревић, осуђен у Хашком трибуналу на 14 година затвора, у тешком је здравственом стању, а овај суд одбија да донесе одлуку о његовом пријевременом пуштању на слободу, иако је одслужио више од двије трећине казне. Хаг је Лазаревићу, који је осуђен за наводне зочине на Косову, одбио да урачуна готово годину дана, колико је провео у болници у Београду.Правни заступници, његова породица, али и државне институције Србије покушавају да издејствују да се генералу у казну урачуна вријеме проведено у Србији на операцијама и лијечењу.

Због веома лошег здравственог стања, одавно се очекује да генерал буде пуштен или да буде пребачен у неку од заводских установа у Србији.

Крајем 2013. године одлучено је да се Лазаревић из Шевенингена пребаци у Пољску на издржавање казне.

Лазаревић је од 2005. године, према ријечима пријатеља породице, имао седам операција.

Породица се нада да ће Трибунал уважити захтјев правних заступника и да ће Лазаревић до средине новембра бити на слободи.

------------------------------------------------------------------------------

Издржавање казни у Србији и даље није могуће

Држављани Србије осуђени у Хашком трибуналу не могу да служе казне у Србији јер то забрањује резолуција УН, али власти могу да се поново обрате генералном секретару са захтевом да се тај став промијени.

Особе које је Хашки трибунал осудио за злочине, не издржавају казну у Притворској јединици трибунала јер она није затвор, него притвор. Казне се издржавају изван Холандије, у некој од држава са којима трибунал има потписан споразум. То су Норвешка, Шведска, Данска, Финска, Немачка, Велика Британија, Француска, Португалија, Естонија, Финска, Белгија, Аустрија, Италија, Шпанија, Пољска, Украјина, Словачка и Албанија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.