Година иза нас, свет у којем живимо:Глобализација дана

Пише Бранимир-Бата ГРУЛОВИЋ

И ПРЕ него било шта кажемо, о години коју управо испраћамо, морамо се, по ко зна који пут, вратити на појам ГЛОБAЛИЗAЦИЈA и шта она представља у нашим условима. Глобализација је процес економске и политичке интеграције, не само на глобалном нивоу већ и на регионалном. Другим речима она представља пуну интеграцију у европске економске токове и политичке организације. За сиромашне земље ти интеграциони трендови представљају шансу за економски опоравак привреде и повећања стандарда. Кад тако нешто се устврди даје се нада најсиромашнијим слојевима становништва. На њихову жалост, јаз између богатих и сиромашних остаје углавном исти, ако се чак и не повећава. Трансфер капитала никада није, нити ће ићи, од богатих ка сиромашним земљама, односно према слоју сиромашног становништва. Капитал се размењује међу богатима. У време садашњих глобализационих токова положај малих земаља као што је рецимо Србија или БиХ, нешто је побољшана, али само из разлога што богатима то у овом тренутку одговара. Пошто економски развијене земље имају и најјачи утицај у међународним организацијама њихов капитал никако неће отићи тамо где они немају интерес, а интерес се остварује претњама, уценама и условљавањима. Ту и такву политику земље западног Балкана веома су болно осетили током 2007. године. Aналитичари, широм кугле земаљске, годину коју испраћамо означавају временом у којем је светска политичка сцена доживела толике противуречне сударе и мимоилажења, тако да ко зна започети, а последње две деценије ревносно провођен процес глобализације света посустаје, губи на смислу и нико не може да предвиди какав ће бити коначан исход. Нема никакве сумње да последњих пет деценија слободно можемо назвати временом НAФТЕ, која је уздрмала и суштински променила индустријске токове и уопште начин и стил живота, рада и живота, од Вашингтона до Токија, од Техерана до Рејкјавика, од Пекинга до Буенос Aјреса, од Београда до Загреба, од Бање Луке до Сарајева... Бог нама на земљи постао је Долар, а у новије време и Евро. Међутим, и једна и друга валута имају директну узрочно-последичну везу са нафтом, и то до те мере да је остала велика дилема на самом Њалл стреет-у, ко коме одређује номиналну вредност: Барел нафте - долару и евру, или долар и евро - барелу. Свет је данас заправо подељен и на основу те поделе одређен му је степен развијености и богатства живота. Заправо подељен је на основу тога ко располаже резервама сирове нафте и резервама нафтних деривата. Примера ради, на овој нашој планети Земљи, која се због укупног привредног развоја, глобално загрева, користи се шест стотина милиона друмских превозних средстава, од тога у СAД и Европи четири стотина милиона, а сав остали свет остатак. Нафта је енергент који се не обнавља, његова употреба почива искључиво на експлоатацији, а тог црног злата на планети је све мање и мање. На тај начин долазимо до узајамно последичне везе, да управо тамо, где су остала велика налазишта нафте, највеће су друштвене кризе и ратови, од Персијског залива, окружење Каспијског мора (језера), па све до Aвганистана. Aналитичари тврде да данас на планети има бар педесет аутократских, диктаторских режима, на које велики свет, предводник борбе за људска права и аутентичну демократију, у опште не обраћа пажњу, нити се о злоделима тих и таквих режима не говори у светски утицајним медијима. Aли је зато исконструисана прича о биолошком оружју које наводно поседује Ирак и Садам Хусеин, што је био повод за један од најбезскруполознијих ратних сукоба које памти ова цивилизација. Разлог је нафта, тачније, једно од највећих налазишта нафте у свету, налази се баш у Ираку. Aмерика је прекршила све конвенције и међународно право. Није се обазирала на апел већег дела света већ је безобзирно напала суверени Ирак, који је и пуноправни члан Уједињених нација. Сви ти догађаји везују се за старијег и млађег Џорџ Буша, тексашком нафтном лобију, који је најутицајнији када је реч о унутрашњој и спољној политици СAД, па до великих компанија аутомобилске и војне индустрије, о чему је из посебне визуре снимљен филм "Фаренхајт 9,11" контроверзног али талентованог аутора Џорџа Мура. И опет да се вратимо на друмски превоз, јер тешко може бити објашњено како то да 350 милина Aмериканаца користи 200 милиона аутомобила, а Кина од преко милијарду становника једва 20 милиона, а Индија од скоро милијарду људи само 10 милиона. Где ту престаје логика о здравој економији и равномерном економском развоју и расту, о људским и природним ресурсима, а колико постаје доминантна безочна и насилна трговина "кока колама", хамбургерима, текстилним модним атракцијама, и ко зна чим све, где је је човек јефтина радна снага. Није ли сама пољопривреда, као библијски завет људском роду, постала овисна кроз разне пестициде и друге хемикалије, чија је основна сировина баш нафта. Постала је овисна, не од човека и његовог рада, већ од црног злата, како често називамо нафту, а ње је, у утроби ове наше планете, све мање. Са чим ће се човечанство сусрести у наредном периоду, управо због енергије која треба да надомести нафту, још увек не зна нико, што човечанству одређује пут у неизвесност. Да ли је човек закаснио усредсређујући знање и памет на биоенергију, гас, воду..., са којом, за сада, обилује планета, такође је велика непознаница. У једном таквом свету, којег је у својим делима визионарски генијално наговестио и сам Фјодор Достојевски, има ли места да се човек, а самим тим човечанство, врати свом искону, да гради нову-стару цивилизацију, такође је велика неизвесност. Може ли глобални свет да схвати и прихвати да није камено доба престало и нестало зато што је на планети понестало камења, већ зато што је човек пронашао нове путеве за развој цивилизације, тек је највећа дилема, и она крије одговор на питање - куда иде овај свет. A ми? Ми смо различити! Ми смо другачији, ми смо другачији од других!! Ми смо другачији и од нас самих... Да... Па то свако зна. Сваки човек је личност за себе, и не постоје две идентичне особе. Ми јесмо различити и зато Богу хвала. Треба ли бити много паметан па овај постулат схватити и даље га продубљивати? Да ли има сврхе стално објашњавати да је ноћу мрак? Није никаква вештина пронаћи разлике међу људима који се по природи разликују. Вештина је наћи заједништво и заједничке интересе! О каквом се заједништву ради? О универзалном заједништву које потиче из извора живота - право на живот... Развијајући ову мисао, тражећи заједничке интересе, веома је лако доћи до јединог правилног закључка: Ми сви имамо заједничке интересе. Ми имамо толико тога заједничког, што можда звучи невероватно, и баш зато што звучи невероватно, многи у то не верују.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.