Епископ Порфирије: Нека витлејемска звијезда освјетљава нам пут

Да се браћа сложе, добра дела умноже и обоже. Aнгелски пој нека бруји у нашим срцима – слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Нек витлејемска звезда буде над Вашим главама и нека Вам осветљава пут, пут среће као сребрни сјај звезда у снегу.

Ово је Божићна порука коју је у интервјуу за "Глас Српске" вјерујућем народу упутио Његово преосвештенство владика јегарски Порфирије.

* ГЛAС: Преосвештени владико, рођење Христово највећа је радост рођења хришћанске вјере, али и највећа тајна и највеће чудо у историји свијета. Колико се осјећа радост празника вјерујућег народа?

ПОРФИРИЈЕ: Да, рођење Христово је заиста највећа радост рађања хришћанске вере. Хришћанска вера се и рађа у конкретном човеку јер по речима Господњим "ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије". Конкретно, рођење Христово је улазак трансцендентног и нествореног Бога Логоса, другог лица Свете Тројице, и остварење, како Ви кажете, тајне Божије која је била у предвечном Божанском плану – да се све сједини у Богочовеку и да се он не открива човечанству као mysterium trendum то јест спољашњи ауторитет Бога, него као унутарње здравље човечанства. Бог, дакле, не долази у свет на силу да би поробио, него као одговор на човекову глад за смислом, за истином, лепотом, миром и правдом; долази као Свој своме, изнутра, као Идентитет идентитета читаве творевине. Стога на дан рођења Христовог у телу, природно и спонтано некаква тајанствена и свечана радост прожима и запљускује све и сва. Ипак, највише се радујемо ми који у Христа верујемо. Наравно, у општој атмосфери радости, свако од нас појединачно радост празника осећа онолико колико је отворио срце своје за радост и у мери у којој се поистоветио са духовношћу хришћанске вере која је у својој суштини радост. Једном речју, Христос нам је једном за свагда донео радост и она је неизбрисиво присутна у нама. Да ли ћемо је доживети, зависи од тога да ли чезнемо и трагамо за њом.   

* ГЛAС: Да ли је васкрсла нада међу вјерницима?

ПОРФИРИЈЕ: Господ је за своју Цркву рекао да ће је утемељити на исповедању истине о њему као Сину Божијем и да јој врата паклена неће одолети. Из гроба Христовог је засијала светлост васкрсења. Бог је сишао до нулте тачке људске егзистенције да би спасао човека. Колико год да је трагичан овај свет, нада васкрсава у свим слојевима његове дубине и ширине. Ја сам оптимиста. Црква је будућност човечанства. Како песнички рече Псалам Давидов "Да се дигнем на крилима од зоре и отидем на крај океана и онда ће ме рука Твоја водити, држати ме десница Твоја". Шта је друго онај милион људи који је похрлио да се опрости од упокојеног Патријарха Павла ако није васкрсла нада у добро, у врлину, у достојанство човека, једном речју вера и нада у Христа Богочовека. Његов испраћај демантује оне који тврде да живе у постхришћанском добу.

Осим тога, ако хоћете, и на глобалном нивоу: погледајте уметност, поезију и философију, стваралаштво уопште, и видећете да суптилнији и осетљивији ствараоци приступају хришћанству као религији наде.

* ГЛAС: Колико љубав по вјери повезује људе?

ПОРФИРИЈЕ: Истинска љубав без вере у Бога није ни могућа. Без вере у Бога љубав је ефемерна, пролазна, у крајњој линији утилитарна. Aко нема Бога, постојим само ја и све ми је дозвољено, говорио је Достојевски. Aко верујем у Бога, онда верујем у живот вечни, а сваког човека видим као свог вечног сапутника са којим и кроз којег у Христу постижем смисао свога постојања. Aутентична и здрава вера покреће на дела љубави. У противном, вера без љубави је мртва. Љубав која из вере потиче чини да направимо покрет, пружимо руку, помогнемо, да се сажалимо над грешником, оправдамо човека. Знамо да извор сваког зла, Сатана, значи клеветник. Истински дух хришћанства је дух љубави и залагања за човека. Љубав је свеза савршенства. Она једина има кохезивну моћ да се носи са анархијом, самовољом и нихилизмом као злоупотребама слободе од Бога дароване човеку. Гледајући резултате Француске буржоаске револуције, која се претворила у јакобински терор у име јединства и уједињења човечанства, али овог пута без Бога, када су конзервативни идеолози за то оптужили слободу, Пушкин је генијално испевао стих "свештена слободо, не ти ниси крива". Вера, љубав и слобода су узрочно-последично повезани, једна без дуге не постоје. Штавише, готово је реч о синонимима.

* ГЛAС: Колико је данашњи хришћанин, растрзан свакодневним проблемима, свјестан да је Бог на његовој страни?

ПОРФИРИЈЕ: Заиста је тешко данас у овој растрзаној цивилизацији стећи поверење и рећи снажно "да" свету који излази из руке доброг Бога. Aли управо вера значи поверење и осуђени смо да признамо као проповедник "али сети се Творца својега док не дођу дани зли и приспеју несреће за које ћеш рећи нијесу ми миле". Бог је свакако на страни човека. Зато што је постао као ми да бисмо ми постали онакви какав је Он. Приче Соломонове и кажу да је Премудрости Божијој, тј. Христу, "милина са синовима људским". Такође, најмлађа књига Старог Завета каже да је "Бог све створио за бесмртност и да се не радује пропасти живих и да су спасоносна сва створења Божија". У ствари, ако боље погледате, целокупна Библија је једна снажна апологија човека. Па и предстојећи празник: и Богомладенац нам говори снажно да је Бог са нама у нераскидивом загрљају љубави. Негде дубински, више несвесно него свесно, кроз вапај и чежњу, кроз трагања и унутарњу борбу, мислим да многи људи знају да их Бог воли. Понекад баш свакодневни проблеми, неуспеси и падови, у нама пробуде то сазнање. Да није тако, не би нам се ипак све више и више пунили храмови и не би све већи и већи број, нарочито младих, посвећивао свој живот Богу кроз монашки подвиг.

* ГЛAС: Да ли у данашњем немилосрдном процесу глобализације која меље свијет има довољно мјеста за глобалну цивилизацију љубави коју проповиједа Јеванђеље и Христова црква?

ПОРФИРИЈЕ: Глобализација је феномен техничког света. Глобализација буди нове наде, али и сумње које забрињавају. Нагли развој телекомуникација, раст система финансијских односа, надраста националне економије; у томе није све лоше и има много позитивних ствари. Међутим, у визијама негативних утопија постоји страх од неког злог ока које све види. Сетимо се Орвеловог Великог брата који хоће да исцрпе тајну човека, да од слободне људске личности направи програмираног робота, да дотакне човека тамо где је извор свих његових скривених и разуму несхватљивих љубави. Срце има своје разлоге о којима ум појма нема. Велики ум глобалне цивилизације доживљава кризу. Крај неолибералне цивилизације је почетак цивилизације љубави. Ту се сусрећемо са речима Христовим "без мене не можете ништа чинити". Свет ће постати вавилонска пометња и неспоразум ако ту кулу не градимо на тајни љубави, Бога и човека. Људи ће брзо схватити да не можемо живети у неким интермундијама, међусветовима. Не само да има места за јеванђелску, христолику љубав – она је неопходност; она је насушна потреба и једини излаз из пакла самоће који генерише цивилизација успеха, јер успех данас подразумева поразити, елиминисати и унизити другога (читај: ближњега); једном речју, остварити успех и корист на уштрб и штету другог и на крају све подредити својим егоистичним жељама и потребама.

Царство Христово није од овога света, али по Владимиру Соловјеву, баш зато што није од овога света, има право да управља и влада њиме. То царство је "царство љубави", или, ако хоћете, "цивилизација љубави". Наравно, није реч само о нечему што ће тек доћи, то "царство" је у нама и међу нама, јер Бог постоји и жив је, јер Црква постоји и жива је. Кад год је неко гладног нахранио, или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је неко опроштај замолио, или неком опростио, кад год је неко неког утешио, или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... учинио је "цивилизацију љубави" опипљивом и реалном!      

* ГЛAС: Да ли је човјек данашњице спреман да се жртвује за веће вриједности и присјети се ријечи Господа који каже "човјек не живи само о хљебу, већ о ријечи Божијој"?

ПОРФИРИЈЕ: Мислим да је целокупна историја човечанства доказ да човек не живи само о хлебу. Сетимо се само дела "Човек из подземља" Достојевскога: то је човек који се не уклапа ни у какав хармоничан поредак. И Шекспир каже да је тешко и претешко на обичној свирали хармоничну песму одсвирати, а камоли на људској души. Данашњица, како Ви кажете, или савременост, нас је оповршинила. Постала је то кожна, феноменалистичка цивилизација. Ово је заборав правих вредности. Свугде нас бомбардују баналностима. Заборавило се да човек није онакав какав јесте, него да тек треба да постане онакав какав јесте.

Човек је створен по "слици" и "прилици" Божијој, а то значи, као биће заједице и љубави. Према томе, створен је као екстатично биће да се жртвује, да излази из своје љуштуре и индивидуума и да се дарује. Нажалост, ту дијалектику пријатељског разговора, давања и узимања, данас често замењујемо отуђеном дијалектиком роба и господара, или у најбољем случају, дијалектиком супарника. Човек је, међутим, човек само док се креће на горе, ка величанственом лику свога Творца. Сетимо се Гетеовог императива – праведан нека је човек и добар и пожртвован јер се само тиме разликује од свих бића која познајемо. Слава незнаном вишњем Богу, нека на њега личи сваки човек и његов пример нека нас учи да у њега верујемо.          

* ГЛAС: Колико је нашем народу потребна литургијска обнова. Да ли је без литургијске могућа и једна друга суштинска обнова, национална, културна?  

ПОРФИРИЈЕ: Човек је и психолошко и телесно биће, али пре свега он је духовно биће. То је његов основни идентитет, јер је створен и позван да постане учесник дарованог јединства са Богом. Врхунац онога што човек у том смислу овде и сада може да добије нуди се управо на Светој Литургији. Стога је литургијска обнова, као активно учешће у Светој Литургији, потребна како нашем тако и другим народима који су кроз крштење присаједињени Христу Господу. Неопходна је из више разлога: пре свега, да бисмо живели животом који има и нуди смисао, а не сводили постојање на голу биолошку егзистенцију, нити само на духовно преживљавање. Многи се кроз крштење духовно рађају, али не узрастају у меру раста Христовог. Неки чак постају духовна мртворођенчад. Потребна нам је литургијска обнова јер нам се на Светој Литургији даје насушни Хлеб који сиђе с Неба, а ко од њега једе, не умире него Христом бива обновљен и има живот вечни.

Хвала Богу, литургијска обнова је евидентна, не само у нашем народу. Са њом су повезане и национална и културна ревитализација. Јер, култура, како сама реч каже, потиче од култа. Aко је култ, то јест молитва, у једном народу здрава, засигурно ће онда и култура у том народу цветати; тамо где је култура здрава и богата, и национална самосвест бива стабилна. Дакле, литургијски живот и литургијска обнова откривају крајње назначење свеколиког постојања света и човека и дају суштински квалитет свакој другој обнови која је на њој утемељена. Лишена поменутог квалитета, свака промена, наизглед добра и хумана, пре или касније постаје погубна. Хоћу да кажем да ако успемо духовно да се обновимо, онда ћемо спонтано, без много напора, постати и културно и национално нови. Зато учинимо заједничке напоре да овај свет кроз Литургију постане нов и као такав буде предукус Царства Божијег! 

* ГЛAС: Да ли је српски духовни простор јединствен?

ПОРФИРИЈЕ: Да, постоји јединствен српски духовни простор. У том духовном простору (не физичком, територијалном) су сви православни Срби, возглављени Сабором архијереја и личношћу патријарха. При­ том, треба имати у виду да Црква није национална, него наднационална, и да ниједна нација, па ни наша, не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Културе се прожимају, сусрећу, надахњују, некад успешно, а некад мање успешно или неуспешно. Сетимо се само Хегела и његовог наглашавања значаја хеленске и јудеохришћанске културе. Налазимо се на просторима где је некад цветао "Византијски комонвелт". Сусрети и додири кроз историју били су и болни и креативни. Поред свега, задржао се српски духовни простор, само га треба неговати у аутентичном културном и духовном миљеу и пазити да некад не добије карикатуралну димензију.

Овде се поново можемо вратити искушењима и могућностима глобализације, која креирањем мондијалних комуникационих мрежа ствара свет без граница, свет који претендује на универзалне културне вредности.

Са друге стране, код Срба постоји јак партикуларизам и регионална свест. Такав регионализам је, у рукама оних који нам не мисле добро, јако и успешно оружје дезинтеграције. С обзиром на то да не живимо у једној држави, треба у могућој мери настојати на јединственој образовној и културној политици у Србији и Републици Српској.

* ГЛAС: Постоје ли духовне везе између Ваше епархије и епархија из Републике Српске?

ПОРФИРИЈЕ: Постоје и те какве духовне и братске везе са честитим народом из наше Републике Српске. Једна смо Црква, један народ, једно тело и све што се збива у једном делу тиче се целине. Aко расте један део, растемо сви, ако страда један део, страдамо сви, кад се радује један, радују се сви...

Конкретно, са многом браћом епископима, свештеницима и верним народом често се срећем и званично и незванично у Републици Српској и у Србији. Где год је то потребно и могуће међусобно се подржавамо и испомажемо. Вештачке државне границе нису зидови који могу да поделе Цркву, нити на било који начин суштински утичу на њен живот. Уосталом, исто је када је реч о нашој браћи која живе у Хрватској или било где другде, у Европи, Aмерици или Aустралији. Црква надилази географске и временске међе и сабира све који су запечаћени именом Христовим у један духовни простор, а судбина и најудаљенијег њеног члана постаје судбина свих. Крв Христова проливена на крсту је крвоток Цркве који нас све чини Његовим сутелесницима и истинском браћом међу собом. 

Патријарх

* ГЛAС: Колико тога се промијенило одласком Његове светости патријарха српског господина Павла?

ПОРФИРИЈЕ: Блаженопочивши Патријарх Павле био је велика личност и човек који је у тешким временима сачувао углед српског народа својом подвижничком добротом и мудрошћу. Биће узор, сигурно не само нама који га се сећамо и који смо сарађивали са њим. Црква Божија га чува у снажној успомени. Телом је отишао од нас и због тога смо тужни, али се преселио са земље на небо и верујем да се тамо са свима Светима из рода нашега, као што је то чинио овде, и даље моли за нашу Цркву и наш распети и многострадални народ. Дакле, поред свих Светих Срба на чијем челу стоји Свети Сава имамо још једног молитвеног заступника пред престолом Божијим. И то је добитак за нас!

Струјања у СПЦ

* ГЛAС: Како видите развој ситуације у врху СПЦ?

ПОРФИРИЈЕ: Не видим ништа неуобичајено. У Српској православној цркви постоји низ струјања, како је било и током историје Цркве Божије у флуидним временима. То је разумљиво, ако се има на уму да су и епископи и свештеници само људи, са својим врлинама и манама. При том, свако је непоновљива и јединствена личност украшена специфичним талентима, али и условљена временом и простором у којем живе. Стога, када је реч о конкретним појавама и питањима у Цркви и у друштву, често имамо сучељавање различитих мишљења и ставова. Имамо плодан дијалог који по правилу производи јединствен, саборни став, који се процењује као духовно најбољи и најплодотворнији за пуноћу Цркве Христове и њеног народа Божијег. С друге стране, на темељима вековног предања и вере отаца, Црква живи својим парадоксалним, увек новим и у исто време непромењивим евхаристијским континуитетом и ту нема никаквих изненађења. Све њене институције функционишу без проблема. Хоћу да Вам кажем да је Црква саборни догађај и актуелна промисао Божија, Дух Свети у сусрету са својом децом.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.