Episkop Porfirije: Neka vitlejemska zvijezda osvjetljava nam put

Da se braća slože, dobra dela umnože i obože. Angelski poj neka bruji u našim srcima – slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja. Nek vitlejemska zvezda bude nad Vašim glavama i neka Vam osvetljava put, put sreće kao srebrni sjaj zvezda u snegu.

Ovo je Božićna poruka koju je u intervjuu za "Glas Srpske" vjerujućem narodu uputio Njegovo preosveštenstvo vladika jegarski Porfirije.

* GLAS: Preosvešteni vladiko, rođenje Hristovo najveća je radost rođenja hrišćanske vjere, ali i najveća tajna i najveće čudo u istoriji svijeta. Koliko se osjeća radost praznika vjerujućeg naroda?

PORFIRIJE: Da, rođenje Hristovo je zaista najveća radost rađanja hrišćanske vere. Hrišćanska vera se i rađa u konkretnom čoveku jer po rečima Gospodnjim "ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije". Konkretno, rođenje Hristovo je ulazak transcendentnog i nestvorenog Boga Logosa, drugog lica Svete Trojice, i ostvarenje, kako Vi kažete, tajne Božije koja je bila u predvečnom Božanskom planu – da se sve sjedini u Bogočoveku i da se on ne otkriva čovečanstvu kao mysterium trendum to jest spoljašnji autoritet Boga, nego kao unutarnje zdravlje čovečanstva. Bog, dakle, ne dolazi u svet na silu da bi porobio, nego kao odgovor na čovekovu glad za smislom, za istinom, lepotom, mirom i pravdom; dolazi kao Svoj svome, iznutra, kao Identitet identiteta čitave tvorevine. Stoga na dan rođenja Hristovog u telu, prirodno i spontano nekakva tajanstvena i svečana radost prožima i zapljuskuje sve i sva. Ipak, najviše se radujemo mi koji u Hrista verujemo. Naravno, u opštoj atmosferi radosti, svako od nas pojedinačno radost praznika oseća onoliko koliko je otvorio srce svoje za radost i u meri u kojoj se poistovetio sa duhovnošću hrišćanske vere koja je u svojoj suštini radost. Jednom rečju, Hristos nam je jednom za svagda doneo radost i ona je neizbrisivo prisutna u nama. Da li ćemo je doživeti, zavisi od toga da li čeznemo i tragamo za njom.   

* GLAS: Da li je vaskrsla nada među vjernicima?

PORFIRIJE: Gospod je za svoju Crkvu rekao da će je utemeljiti na ispovedanju istine o njemu kao Sinu Božijem i da joj vrata paklena neće odoleti. Iz groba Hristovog je zasijala svetlost vaskrsenja. Bog je sišao do nulte tačke ljudske egzistencije da bi spasao čoveka. Koliko god da je tragičan ovaj svet, nada vaskrsava u svim slojevima njegove dubine i širine. Ja sam optimista. Crkva je budućnost čovečanstva. Kako pesnički reče Psalam Davidov "Da se dignem na krilima od zore i otidem na kraj okeana i onda će me ruka Tvoja voditi, držati me desnica Tvoja". Šta je drugo onaj milion ljudi koji je pohrlio da se oprosti od upokojenog Patrijarha Pavla ako nije vaskrsla nada u dobro, u vrlinu, u dostojanstvo čoveka, jednom rečju vera i nada u Hrista Bogočoveka. Njegov ispraćaj demantuje one koji tvrde da žive u posthrišćanskom dobu.

Osim toga, ako hoćete, i na globalnom nivou: pogledajte umetnost, poeziju i filosofiju, stvaralaštvo uopšte, i videćete da suptilniji i osetljiviji stvaraoci pristupaju hrišćanstvu kao religiji nade.

* GLAS: Koliko ljubav po vjeri povezuje ljude?

PORFIRIJE: Istinska ljubav bez vere u Boga nije ni moguća. Bez vere u Boga ljubav je efemerna, prolazna, u krajnjoj liniji utilitarna. Ako nema Boga, postojim samo ja i sve mi je dozvoljeno, govorio je Dostojevski. Ako verujem u Boga, onda verujem u život večni, a svakog čoveka vidim kao svog večnog saputnika sa kojim i kroz kojeg u Hristu postižem smisao svoga postojanja. Autentična i zdrava vera pokreće na dela ljubavi. U protivnom, vera bez ljubavi je mrtva. Ljubav koja iz vere potiče čini da napravimo pokret, pružimo ruku, pomognemo, da se sažalimo nad grešnikom, opravdamo čoveka. Znamo da izvor svakog zla, Satana, znači klevetnik. Istinski duh hrišćanstva je duh ljubavi i zalaganja za čoveka. Ljubav je sveza savršenstva. Ona jedina ima kohezivnu moć da se nosi sa anarhijom, samovoljom i nihilizmom kao zloupotrebama slobode od Boga darovane čoveku. Gledajući rezultate Francuske buržoaske revolucije, koja se pretvorila u jakobinski teror u ime jedinstva i ujedinjenja čovečanstva, ali ovog puta bez Boga, kada su konzervativni ideolozi za to optužili slobodu, Puškin je genijalno ispevao stih "sveštena slobodo, ne ti nisi kriva". Vera, ljubav i sloboda su uzročno-posledično povezani, jedna bez duge ne postoje. Štaviše, gotovo je reč o sinonimima.

* GLAS: Koliko je današnji hrišćanin, rastrzan svakodnevnim problemima, svjestan da je Bog na njegovoj strani?

PORFIRIJE: Zaista je teško danas u ovoj rastrzanoj civilizaciji steći poverenje i reći snažno "da" svetu koji izlazi iz ruke dobrog Boga. Ali upravo vera znači poverenje i osuđeni smo da priznamo kao propovednik "ali seti se Tvorca svojega dok ne dođu dani zli i prispeju nesreće za koje ćeš reći nijesu mi mile". Bog je svakako na strani čoveka. Zato što je postao kao mi da bismo mi postali onakvi kakav je On. Priče Solomonove i kažu da je Premudrosti Božijoj, tj. Hristu, "milina sa sinovima ljudskim". Takođe, najmlađa knjiga Starog Zaveta kaže da je "Bog sve stvorio za besmrtnost i da se ne raduje propasti živih i da su spasonosna sva stvorenja Božija". U stvari, ako bolje pogledate, celokupna Biblija je jedna snažna apologija čoveka. Pa i predstojeći praznik: i Bogomladenac nam govori snažno da je Bog sa nama u neraskidivom zagrljaju ljubavi. Negde dubinski, više nesvesno nego svesno, kroz vapaj i čežnju, kroz traganja i unutarnju borbu, mislim da mnogi ljudi znaju da ih Bog voli. Ponekad baš svakodnevni problemi, neuspesi i padovi, u nama probude to saznanje. Da nije tako, ne bi nam se ipak sve više i više punili hramovi i ne bi sve veći i veći broj, naročito mladih, posvećivao svoj život Bogu kroz monaški podvig.

* GLAS: Da li u današnjem nemilosrdnom procesu globalizacije koja melje svijet ima dovoljno mjesta za globalnu civilizaciju ljubavi koju propovijeda Jevanđelje i Hristova crkva?

PORFIRIJE: Globalizacija je fenomen tehničkog sveta. Globalizacija budi nove nade, ali i sumnje koje zabrinjavaju. Nagli razvoj telekomunikacija, rast sistema finansijskih odnosa, nadrasta nacionalne ekonomije; u tome nije sve loše i ima mnogo pozitivnih stvari. Međutim, u vizijama negativnih utopija postoji strah od nekog zlog oka koje sve vidi. Setimo se Orvelovog Velikog brata koji hoće da iscrpe tajnu čoveka, da od slobodne ljudske ličnosti napravi programiranog robota, da dotakne čoveka tamo gde je izvor svih njegovih skrivenih i razumu neshvatljivih ljubavi. Srce ima svoje razloge o kojima um pojma nema. Veliki um globalne civilizacije doživljava krizu. Kraj neoliberalne civilizacije je početak civilizacije ljubavi. Tu se susrećemo sa rečima Hristovim "bez mene ne možete ništa činiti". Svet će postati vavilonska pometnja i nesporazum ako tu kulu ne gradimo na tajni ljubavi, Boga i čoveka. Ljudi će brzo shvatiti da ne možemo živeti u nekim intermundijama, međusvetovima. Ne samo da ima mesta za jevanđelsku, hristoliku ljubav – ona je neophodnost; ona je nasušna potreba i jedini izlaz iz pakla samoće koji generiše civilizacija uspeha, jer uspeh danas podrazumeva poraziti, eliminisati i uniziti drugoga (čitaj: bližnjega); jednom rečju, ostvariti uspeh i korist na uštrb i štetu drugog i na kraju sve podrediti svojim egoističnim željama i potrebama.

Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta, ali po Vladimiru Solovjevu, baš zato što nije od ovoga sveta, ima pravo da upravlja i vlada njime. To carstvo je "carstvo ljubavi", ili, ako hoćete, "civilizacija ljubavi". Naravno, nije reč samo o nečemu što će tek doći, to "carstvo" je u nama i među nama, jer Bog postoji i živ je, jer Crkva postoji i živa je. Kad god je neko gladnog nahranio, ili žednog napojio, kad god je bolesnog posetio, kad god je neko oproštaj zamolio, ili nekom oprostio, kad god je neko nekog utešio, ili nije nekog osudio i oklevetao, kad god se neko radovao uspehu i časti drugog... učinio je "civilizaciju ljubavi" opipljivom i realnom!      

* GLAS: Da li je čovjek današnjice spreman da se žrtvuje za veće vrijednosti i prisjeti se riječi Gospoda koji kaže "čovjek ne živi samo o hljebu, već o riječi Božijoj"?

PORFIRIJE: Mislim da je celokupna istorija čovečanstva dokaz da čovek ne živi samo o hlebu. Setimo se samo dela "Čovek iz podzemlja" Dostojevskoga: to je čovek koji se ne uklapa ni u kakav harmoničan poredak. I Šekspir kaže da je teško i preteško na običnoj svirali harmoničnu pesmu odsvirati, a kamoli na ljudskoj duši. Današnjica, kako Vi kažete, ili savremenost, nas je opovršinila. Postala je to kožna, fenomenalistička civilizacija. Ovo je zaborav pravih vrednosti. Svugde nas bombarduju banalnostima. Zaboravilo se da čovek nije onakav kakav jeste, nego da tek treba da postane onakav kakav jeste.

Čovek je stvoren po "slici" i "prilici" Božijoj, a to znači, kao biće zajedice i ljubavi. Prema tome, stvoren je kao ekstatično biće da se žrtvuje, da izlazi iz svoje ljušture i individuuma i da se daruje. Nažalost, tu dijalektiku prijateljskog razgovora, davanja i uzimanja, danas često zamenjujemo otuđenom dijalektikom roba i gospodara, ili u najboljem slučaju, dijalektikom suparnika. Čovek je, međutim, čovek samo dok se kreće na gore, ka veličanstvenom liku svoga Tvorca. Setimo se Geteovog imperativa – pravedan neka je čovek i dobar i požrtvovan jer se samo time razlikuje od svih bića koja poznajemo. Slava neznanom višnjem Bogu, neka na njega liči svaki čovek i njegov primer neka nas uči da u njega verujemo.          

* GLAS: Koliko je našem narodu potrebna liturgijska obnova. Da li je bez liturgijske moguća i jedna druga suštinska obnova, nacionalna, kulturna?  

PORFIRIJE: Čovek je i psihološko i telesno biće, ali pre svega on je duhovno biće. To je njegov osnovni identitet, jer je stvoren i pozvan da postane učesnik darovanog jedinstva sa Bogom. Vrhunac onoga što čovek u tom smislu ovde i sada može da dobije nudi se upravo na Svetoj Liturgiji. Stoga je liturgijska obnova, kao aktivno učešće u Svetoj Liturgiji, potrebna kako našem tako i drugim narodima koji su kroz krštenje prisajedinjeni Hristu Gospodu. Neophodna je iz više razloga: pre svega, da bismo živeli životom koji ima i nudi smisao, a ne svodili postojanje na golu biološku egzistenciju, niti samo na duhovno preživljavanje. Mnogi se kroz krštenje duhovno rađaju, ali ne uzrastaju u meru rasta Hristovog. Neki čak postaju duhovna mrtvorođenčad. Potrebna nam je liturgijska obnova jer nam se na Svetoj Liturgiji daje nasušni Hleb koji siđe s Neba, a ko od njega jede, ne umire nego Hristom biva obnovljen i ima život večni.

Hvala Bogu, liturgijska obnova je evidentna, ne samo u našem narodu. Sa njom su povezane i nacionalna i kulturna revitalizacija. Jer, kultura, kako sama reč kaže, potiče od kulta. Ako je kult, to jest molitva, u jednom narodu zdrava, zasigurno će onda i kultura u tom narodu cvetati; tamo gde je kultura zdrava i bogata, i nacionalna samosvest biva stabilna. Dakle, liturgijski život i liturgijska obnova otkrivaju krajnje naznačenje svekolikog postojanja sveta i čoveka i daju suštinski kvalitet svakoj drugoj obnovi koja je na njoj utemeljena. Lišena pomenutog kvaliteta, svaka promena, naizgled dobra i humana, pre ili kasnije postaje pogubna. Hoću da kažem da ako uspemo duhovno da se obnovimo, onda ćemo spontano, bez mnogo napora, postati i kulturno i nacionalno novi. Zato učinimo zajedničke napore da ovaj svet kroz Liturgiju postane nov i kao takav bude predukus Carstva Božijeg! 

* GLAS: Da li je srpski duhovni prostor jedinstven?

PORFIRIJE: Da, postoji jedinstven srpski duhovni prostor. U tom duhovnom prostoru (ne fizičkom, teritorijalnom) su svi pravoslavni Srbi, vozglavljeni Saborom arhijereja i ličnošću patrijarha. Pri­ tom, treba imati u vidu da Crkva nije nacionalna, nego nadnacionalna, i da nijedna nacija, pa ni naša, ne postoji izolovano, već u uzajamnom dejstvu sa drugim nacijama. Kulture se prožimaju, susreću, nadahnjuju, nekad uspešno, a nekad manje uspešno ili neuspešno. Setimo se samo Hegela i njegovog naglašavanja značaja helenske i judeohrišćanske kulture. Nalazimo se na prostorima gde je nekad cvetao "Vizantijski komonvelt". Susreti i dodiri kroz istoriju bili su i bolni i kreativni. Pored svega, zadržao se srpski duhovni prostor, samo ga treba negovati u autentičnom kulturnom i duhovnom miljeu i paziti da nekad ne dobije karikaturalnu dimenziju.

Ovde se ponovo možemo vratiti iskušenjima i mogućnostima globalizacije, koja kreiranjem mondijalnih komunikacionih mreža stvara svet bez granica, svet koji pretenduje na univerzalne kulturne vrednosti.

Sa druge strane, kod Srba postoji jak partikularizam i regionalna svest. Takav regionalizam je, u rukama onih koji nam ne misle dobro, jako i uspešno oružje dezintegracije. S obzirom na to da ne živimo u jednoj državi, treba u mogućoj meri nastojati na jedinstvenoj obrazovnoj i kulturnoj politici u Srbiji i Republici Srpskoj.

* GLAS: Postoje li duhovne veze između Vaše eparhije i eparhija iz Republike Srpske?

PORFIRIJE: Postoje i te kakve duhovne i bratske veze sa čestitim narodom iz naše Republike Srpske. Jedna smo Crkva, jedan narod, jedno telo i sve što se zbiva u jednom delu tiče se celine. Ako raste jedan deo, rastemo svi, ako strada jedan deo, stradamo svi, kad se raduje jedan, raduju se svi...

Konkretno, sa mnogom braćom episkopima, sveštenicima i vernim narodom često se srećem i zvanično i nezvanično u Republici Srpskoj i u Srbiji. Gde god je to potrebno i moguće međusobno se podržavamo i ispomažemo. Veštačke državne granice nisu zidovi koji mogu da podele Crkvu, niti na bilo koji način suštinski utiču na njen život. Uostalom, isto je kada je reč o našoj braći koja žive u Hrvatskoj ili bilo gde drugde, u Evropi, Americi ili Australiji. Crkva nadilazi geografske i vremenske međe i sabira sve koji su zapečaćeni imenom Hristovim u jedan duhovni prostor, a sudbina i najudaljenijeg njenog člana postaje sudbina svih. Krv Hristova prolivena na krstu je krvotok Crkve koji nas sve čini Njegovim sutelesnicima i istinskom braćom među sobom. 

Patrijarh

* GLAS: Koliko toga se promijenilo odlaskom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla?

PORFIRIJE: Blaženopočivši Patrijarh Pavle bio je velika ličnost i čovek koji je u teškim vremenima sačuvao ugled srpskog naroda svojom podvižničkom dobrotom i mudrošću. Biće uzor, sigurno ne samo nama koji ga se sećamo i koji smo sarađivali sa njim. Crkva Božija ga čuva u snažnoj uspomeni. Telom je otišao od nas i zbog toga smo tužni, ali se preselio sa zemlje na nebo i verujem da se tamo sa svima Svetima iz roda našega, kao što je to činio ovde, i dalje moli za našu Crkvu i naš raspeti i mnogostradalni narod. Dakle, pored svih Svetih Srba na čijem čelu stoji Sveti Sava imamo još jednog molitvenog zastupnika pred prestolom Božijim. I to je dobitak za nas!

Strujanja u SPC

* GLAS: Kako vidite razvoj situacije u vrhu SPC?

PORFIRIJE: Ne vidim ništa neuobičajeno. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoji niz strujanja, kako je bilo i tokom istorije Crkve Božije u fluidnim vremenima. To je razumljivo, ako se ima na umu da su i episkopi i sveštenici samo ljudi, sa svojim vrlinama i manama. Pri tom, svako je neponovljiva i jedinstvena ličnost ukrašena specifičnim talentima, ali i uslovljena vremenom i prostorom u kojem žive. Stoga, kada je reč o konkretnim pojavama i pitanjima u Crkvi i u društvu, često imamo sučeljavanje različitih mišljenja i stavova. Imamo plodan dijalog koji po pravilu proizvodi jedinstven, saborni stav, koji se procenjuje kao duhovno najbolji i najplodotvorniji za punoću Crkve Hristove i njenog naroda Božijeg. S druge strane, na temeljima vekovnog predanja i vere otaca, Crkva živi svojim paradoksalnim, uvek novim i u isto vreme nepromenjivim evharistijskim kontinuitetom i tu nema nikakvih iznenađenja. Sve njene institucije funkcionišu bez problema. Hoću da Vam kažem da je Crkva saborni događaj i aktuelna promisao Božija, Duh Sveti u susretu sa svojom decom.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.