Eпис­коп дал­ма­тин­ски Фо­ти­је: На­род ко­ји жи­ви са Црквом на ус­ком, али си­гур­ном пу­ту

Наш на­род је кроз сво­ју ис­то­ри­ју имао и успо­на и па­до­ва, али је увек жи­вео боље ка­да је жи­вео са сво­јом Црквом и уз сво­ју Цркву. Тај пут и те те­меље нам је ос­та­вио све­ти Са­ва и на­ши све­ти­тељи до да­нас. Ка­да та­ко хо­ди­мо, он­да смо на ус­ком, али ипак си­гур­ном пу­ту - ре­као је то у ин­тер­вју за "Глас Српске" Њего­во прео­све­штен­ство епис­коп дал­ма­тин­ски го­спо­дин Фо­ти­је.

Он је ис­та­као да је, уз љубав пре­ма Бо­гу, пра­зник Бо­жић и при­ли­ка да сви про­на­ђе­мо дубљи уну­трашњи мир.  

* ГЛAС: Прео­све­ште­ни вла­ди­ко, ро­ђење Хрис­то­во нај­ве­ћа је ра­дост хриш­ћан­ске вје­ре, али и нај­ве­ћа тај­на и  нај­ве­ће  чу­до у ис­то­ри­ји сви­је­та. Ко­ли­ко се осје­ћа ра­дост пра­зни­ка вје­ру­ју­ћег на­ро­да у Дал­ма­ци­ји?

ФО­ТИ­ЈЕ: Све­ти Јо­ван Зла­то­ус­ти је ре­као да је Бо­жић те­мељ свих дру­гих хриш­ћан­ских пра­зни­ка, што је за­ис­та ве­ли­ка ис­ти­на. На Бо­жић пра­зну­је­мо Ова­пло­ћење Хрис­то­во, то јест ро­ђење Бо­га у те­лу. Од Бо­жи­ћа Бог је ушао у сам цен­тар и ма­ти­цу ис­то­ри­је и дао јој по­тпу­но но­ви ток. При­ли­ком ро­ђења Бо­го­де­те­та Ису­са Хрис­та у Ви­тле­је­му, му­дра­ци са Ис­то­ка су до­шли да се по­кло­не Бо­го­мла­ден­цу, до­но­се­ћи му да­ро­ве као Ца­ру, Бо­гу и Прво­све­ште­ни­ку, јер све те слу­жбе су са­бра­не и обје­дињене у Ли­чнос­ти Хрис­то­вој. Да ни­је би­ло Бо­жи­ћа, по ре­чи­ма све­тог Јо­ва­на Зла­то­ус­тог, на­ра­вно не би би­ло ни дру­гих тај­ни и чу­да опи­са­них у Је­ван­ђељу Хрис­то­вом, а по­се­бно тај­не над тај­на­ма – Вас­крсења Хрис­то­вог. У том сми­слу по­сма­тра­но, Бо­жић као и пу­но­ћу на­ше ве­ре у Вас­крсење не мо­же ни­шта да по­мра­чи ни­ти да умањи. Ра­дост Бо­жи­ћа је­ди­но, на­жа­лост, не осе­ћа­ју они људи, ко­ји у свом срцу не­ма­ју мес­та за ову пре­ве­ли­ку тај­ну. Они жи­ве у са­мо­до­вољнос­ти и одво­је­нос­ти од Бо­га, па сто­га ни­су спре­мни да при­хва­те дар но­вог жи­во­та у Хрис­ту.

Код нас у Дал­ма­ци­ји Бо­жић се, мо­же­мо ре­ћи, ве­ома све­ча­но пра­зну­је и људи у ве­ли­ком бро­ју до­ла­зе у на­ше цркве. Ми нај­дубље ве­ру­је­мо да до­ла­зе упра­во ра­ди но­во­ро­ђе­ног Бо­го­де­те­та Ису­са Хрис­та и ра­дос­ти овог ве­ли­ког пра­зни­ка, да би њоме испу­ни­ли сво­је би­ће, ко­је је обре­мењено мно­го­број­ним жи­во­тним стра­дањима и ра­спе­ћи­ма.

* ГЛAС: Да ли  је вас­крсла на­да ме­ђу вјер­ни­ци­ма?

ФО­ТИ­ЈЕ: Хриш­ћан­ска на­да је увек ус­ко по­ве­за­на са ве­ром и ре­кли би­смо да оне про­ис­хо­де је­дна из дру­ге. У том сми­слу, ис­тин­ски вер­ник ни­ка­да не мо­же би­ти без на­де, јер је по ве­ри сва на­ша на­да у Хрис­ту. Хрис­тос је увек ве­ран на­ма, јер је из љуба­ви до­шао у овај свет, да нам да­ру­је Се­бе као Жи­вот и Извор ис­тин­ског жи­во­та. На­ши пра­во­сла­вни Срби у Дал­ма­ци­ји тре­ба првен­стве­но да ја­ча­ју у ве­ри, ка­ко би и сва­ка њихо­ва жи­во­тна на­да би­ла осмишљава­на ве­ром. Шта то кон­кре­тно зна­чи? То зна­чи да се не ослањају првен­стве­но на "зе­маљске фа­кто­ре и си­ле овог све­та", већ да дос­то­јан­стве­но но­се свој крст и да се у сво­јим жи­во­тним не ма­лим те­го­ба­ма укрепљују ви­тле­јем­ском ра­дош­ћу.

* ГЛAС: Ма­нас­тир Крка је за­па­дно од Срби­је на­ша нај­ве­ћа пра­во­сла­вна све­тиња и ве­ли­ко окупљали­ште пра­во­сла­вних Срба, не са­мо из Хрват­ске не­го и из инос­тран­ства. Ни­је ли то још је­дно чу­до Бо­жи­је?

ФО­ТИ­ЈЕ: Ма­нас­тир Крка је, хва­ла Бо­гу, оп­стао као зна­чај­ни и ве­лик ду­хо­вни цен­тар пра­во­сла­вних Срба у Дал­ма­ци­ји и ши­ре гле­да­но у чи­та­вој Хрват­ској. То је је­дна ве­ли­ка уте­ха, ко­ју нам је Бог дао на овим прос­то­ри­ма, ка­ко би­смо и у ово вре­ме ос­та­ли дос­тој­ни све­до­ци сво­је пра­во­сла­вне ве­ре и Бо­жи­ћа.

Пос­то­ји мнош­тво дирљивих при­ме­ра љуба­ви и по­што­вања пре­ма Крки, ко­је смо до­жи­ве­ли су­сре­ћу­ћи се са мно­гим људи­ма у ма­нас­ти­ру. Крка им сви­ма да­је на­ду.

На Прео­бра­жење се у ма­нас­тир Крку са­бе­ре ви­ше од 10 000 људи, ко­је је жи­вот ра­зве­јао на ра­зне стра­не, али их Крка са­би­ра. То је за­ис­та ве­ли­ки бла­го­слов и ве­ли­ка уте­ха на­ше Цркве у Дал­ма­ци­ји.

* ГЛAС: Ко­ли­ко љубав по вје­ри по­ве­зу­је људе?

ФО­ТИ­ЈЕ:  Ис­тин­ски вер­ник је онај чо­век ко­ји жи­ви у овом све­ту ру­ко­во­ђен љубављу пре­ма Бо­гу и пре­ма ближњем. Aко би­ло ко­ја од ових ком­по­нен­ти не­дос­та­је у жи­во­ту не­ког чо­ве­ка, пи­тање је да ли та­кав чо­век иде пу­тем спа­сења. Из љуба­ви пре­ма Бо­гу про­ис­хо­ди љубав пре­ма људи­ма. То зна­чи да онај чо­век ко­ји не­ма љуба­ви пре­ма Бо­гу не­ће ис­тин­ски во­ле­ти ни дру­ге људе, не­го ће у њима ви­де­ти сво­је су­пар­ни­ке и про­ти­вни­ке, па ће оту­да по сво­јој се­би­чнос­ти и егои­зму по­ку­ша­ва­ти те људе да по­тчи­ни се­би и да их по­ра­зи. Та­кво ду­хо­вно стање је ви­но­вник су­ко­ба и ра­то­ва ме­ђу људи­ма, а ши­ре гле­да­но и ме­ђу држа­ва­ма у све­ту.

Пра­зник Бо­жи­ћа нас сва­ке го­ди­не вра­ћа и под­се­ћа на крсто­ли­ку љубав ко­јом тре­ба да жи­ви­мо у за­је­дни­ци са Бо­гом и са ближњима. Хриш­ћан­ска по­ро­ди­ца је првен­стве­на шко­ла те и та­кве љуба­ви и за­то је Бо­жић с пра­вом на­зван по­ро­ди­чним пра­зни­ком. Ме­ђу­тим, по­што Бо­жић пре­ва­зи­ла­зи све зе­маљско, он и на­шу хриш­ћан­ску по­ро­ди­цу испуњену љубављу Бо­жи­ћа тре­ба да обје­дињује са дру­ги­ма у је­дну ве­ли­ку по­ро­ди­цу спа­са­ва­них, ко­ја се у Све­том Пи­сму на­зи­ва Црква Хрис­то­ва.

* ГЛAС: Дје­чи­јим са­бо­ром на кра­ју школ­ске го­ди­не под­сти­че­те жи­ви кон­такт дје­це са вје­ром, са Црквом. Ко­ли­ко је вје­ро­на­ука у шко­ла­ма за­слу­жна што су дје­ца у Цркви и у ли­тур­ги­ји?

ФО­ТИ­ЈЕ:  Пре не­ко­ли­ко го­ди­на ми смо у Дал­ма­ци­ји по­че­ли да ор­га­ни­зу­је­мо ли­тур­гиј­ско са­брање свих по­ла­зни­ка на­ше пра­во­сла­вне ве­ро­на­уке, ко­јих тре­ну­тно, на­жа­лост, има не­што ма­ло ви­ше од три сто­ти­не у осно­вним шко­ла­ма.  Ми их кроз за­је­дни­чку Ли­тур­ги­ју на кра­ју школ­ске го­ди­не вра­ћа­мо од, да та­ко ка­же­мо, школ­ске ве­ро­на­уке, ко­ја са­мим тим што је школ­ска мо­же ла­ко пос­та­ти сло­во ко­је уби­ја (2. Кор. 3,6) ка Ли­тур­ги­ји Цркве. Сви по­ла­зни­ци на­ше ве­ро­на­уке на тој Ли­тур­ги­ји кроз Све­то При­чеш­ће пре­до­ку­ша­ју за­је­дни­цу Цар­ства Не­бес­ко­га.

До­бро је да пос­то­ји ве­ро­на­ука за на­шу де­цу, али она не­прес­та­но мо­ра би­ти про­же­та Ли­тур­ги­јом и бо­го­слу­жењем. Ни­је слу­чај­но у Све­том Је­ван­ђељу ре­че­но пус­ти­те де­цу не­ка до­ла­зе к ме­ни (Мк. 10, 14), јер онај ко се у ра­ној мла­дос­ти су­сре­тне са жи­вим Хрис­том у Цркви кроз бо­го­слу­жење, то пре­по­ра­ђа њего­во би­ће за чи­тав жи­вот.

* ГЛAС: Ко­ли­ко је да­нашњи хриш­ћа­нин рас­трзан сва­ко­дне­вним про­бле­ми­ма свјес­тан да је Бог на њего­вој стра­ни?

ФО­ТИ­ЈЕ: Дре­вни оци су да би избе­гли ме­теж овог зе­маљског жи­во­та чес­то одла­зи­ли у пус­тињу, не из би­ло ка­кве мржње пре­ма све­ту, не­го да би мо­гли се­бе и свој жи­вот по­тпу­но по­све­ти­ти Бо­гу. Тај иде­ал сва­ка­ко ни­је мо­гу­ће ос­тва­ри­ти сви­ма на­ма у бу­квал­ном сми­слу, али ре­кли би­смо да је у ду­хо­вном сми­слу мо­гу­ће. Ка­ко ово да ра­зу­ме­мо? Је­дан од ве­ли­ких ста­ра­ца и све­ти­теља на­шег до­ба, ста­рац Пор­фи­ри­је из Грчке, ко­ји се упо­ко­јио 1991. го­ди­не, за жи­во­та је ре­као, да на Омо­ни­ји то јест гла­вним тргом Aти­не ше­та мно­го све­ти­теља. То зна­чи да је ис­тин­ски хриш­ћан­ски жи­вот мо­гу­ће ос­тва­ри­ти и у све­ту, чак до ни­воа све­тос­ти. По­тре­бно је са­мо да у уну­трашњос­ти сво­га би­ћа "жи­ви­мо као у пус­тињи", тј. у не­прес­та­ном мо­ли­тве­ном ди­ја­ло­гу са Бо­гом и ближњима. Aко та­ко жи­ви­мо, ни сва­ко­дне­вни жи­вот и про­бле­ми не­ће нас удаљити од иде­ала на­ше ве­ре. Ме­ђу­тим, ако из­гу­би­мо ве­ру, он­да упа­да­мо у по­тпу­ни вртлог сва­ко­дне­ви­це, из ко­је као из не­ког ла­ви­рин­та не на­ла­зи­мо излаз.

* ГЛAС: Да ли у да­нашњем не­ми­ло­срдном про­це­су гло­ба­ли­за­ци­је ко­ја меље сви­јет има до­вољно мјес­та за гло­бал­ну ци­ви­ли­за­ци­ју љуба­ви ко­ју про­по­ви­је­да Је­ван­ђеље и Хрис­то­ва црква?

ФО­ТИ­ЈЕ: Гло­ба­ли­за­ци­ја је као и све дру­го – ис­ку­шење и шан­са. Ис­ку­шење у том сми­слу, ако гло­ба­ли­за­ци­ју по­сма­тра­мо као "но­ву цркву", "но­ву за­је­дни­цу", ко­ја је ор­га­ни­зо­ва­на по за­ко­ни­ма овог све­та са сво­јим вре­днос­ти­ма и пра­зни­ци­ма. Та иде­алис­ти­чка гло­ба­ли­за­ци­ја на­во­дно га­ран­ту­је сло­бо­ду кре­тања, људ­ска пра­ва итд. За не­ке људе, на­жа­лост, то су до­вољни иде­али и њих би­смо мо­гли на­зва­ти вер­ни­ци­ма њу ејџа или гло­ба­ли­за­ци­је (то ис­то је ра­ни­је обе­ћа­вао ула­зак у со­ци­ја­лис­ти­чку тј. ко­му­нис­ти­чку ин­тер­на­ци­она­лу).

С дру­ге стра­не, гло­ба­ли­за­ци­ју као шан­су мо­же­мо ви­де­ти упра­во ако овај свет по­сма­тра­мо у ду­ху Је­ван­ђеља, ко­је се не ми­ри са на­шим првим и осно­вним не­при­ја­тељем, а то је смрт. Не вре­ди нам ни­ка­кав зе­маљски рај над ко­јим ца­ру­је смрт. Да­нашња мо­дер­на ко­му­ни­ка­ци­ја омо­гу­ћу­је нам, што је је­дна од пре­днос­ти гло­бал­не ци­ви­ли­за­ци­је, да сту­пи­мо у ди­ја­лог са дру­гим људи­ма тј. дру­гим чо­ве­ком и да му у том ди­ја­ло­гу љуба­ви изне­се­мо осно­вну ис­ти­ну на­ше ве­ре. Та ис­ти­на је упра­во то, да је Бог пос­тао чо­век ра­ди на­шег спа­сења и да је то спа­сење ос­тва­ре­но и да­ро­ва­но чи­та­вом све­ту Вас­крсењем Го­спо­да Ису­са Хрис­та из мртвих. То би би­ла пре­дност и до­бро гло­ба­ли­за­ци­је.

* ГЛAС: Црква го­во­ри да је за "ма­ле­на зе­маљско цар­ство, а не­бес­ко уви­јек и до­ви­је­ка". Да ли је чо­вјек да­нашњице спре­ман да се жртву­је за ви­ше ври­је­днос­ти и при­сје­ти се ри­је­чи Го­спо­да ко­ји ка­же "чо­вјек не жи­ви са­мо о хљебу, већ о ри­је­чи Бо­жи­јој"?

ФО­ТИ­ЈЕ: Наш ко­сов­ски иде­ал да је "зе­маљско за ма­ле­на цар­ство, а не­бес­ко уви­јек и до­ви­је­ка" те­мељи се на овом што смо прет­хо­дно ре­кли. Цар Ла­зар и на­ши ко­сов­ски ју­на­ци би­ли су спре­мни да, ру­ко­во­ђе­ни овом ве­ром, жи­во­те сво­је по­ло­же за ве­чне вре­днос­ти, тј. за Цар­ство Не­бес­ко. За­то је њихо­ва жртва за­ис­та ве­ли­ка и упо­ре­ђу­је се са Гол­гот­ском жртвом. Си­тне ду­ше и ма­ли људи ни­су спре­мни за та­ко не­што, већ се у свом жи­во­ту ру­ко­во­де си­тним ин­те­ре­си­ма и ши­ћарџиј­ским ду­хом. За­то не­ки од њих ко­сов­ски иде­ал про­гла­ша­ва­ју ми­том, јер им из­гле­да су­ви­ше да­лек и ви­сок.

Је­ди­на уте­ха у све­му ово­ме је да ко­сов­ски ју­на­ци, ко­ји ви­де не­бес­ко изнад зе­маљског цар­ства и спре­мни су сво­је жи­во­те за то да­ти, ос­та­ју у на­шем на­ро­ду увек по­што­ва­ни, док ће дру­ги у на­ро­дном и еп­ском па­мћењу не­по­гре­ши­во ос­та­ти за­па­мће­ни као "бран­ко­ви­ћи".

* ГЛAС: Чи­ни се да је на­шем на­ро­ду не­оп­хо­дна ли­тур­гиј­ска обно­ва, с об­зи­ром на то да са­мо у ли­тур­ги­ји до­живљава­мо кон­кре­тну крсто­ли­ку љубав, пре­ма Бо­гу и пре­ма ближњима. Да ли је без ли­тур­гиј­ске и ду­хо­вне обно­ве мо­гу­ћа и је­дна дру­га су­штин­ска обно­ва, на­ци­онал­на, кул­тур­на...? 

ФО­ТИ­ЈЕ: Све­та Ли­тур­ги­ја Пра­во­сла­вне Цркве нам да­ру­је но­ви и ве­чни жи­вот и за­то не би тре­ба­ло да пос­то­ји ни­је­дна пра­во­сла­вна ку­ћа из ко­је бар не­ко не­дељом и пра­зни­ком ни­је у цркви на Ли­тур­ги­ји. Ка­да су на­ши људи на се­ли­ма и по брди­ма за­бо­рављали ову ис­ти­ну, он­да их је Бог гро­мо­ви­ма опо­мињао. Оту­да је у на­шем на­ро­ду ос­та­ло пре­дање да се не ваља ра­ди­ти на цркве­не пра­зни­ке.

* ГЛAС: Ка­ко ви­ди­те ра­звој си­ту­аци­је у врху СПЦ. Хо­ће ли се испу­ни­ти жеља Њего­ве све­тос­ти го­спо­ди­на Па­вла и иза­бра­ти но­ви па­три­јарх?

ФО­ТИ­ЈЕ:  Све­ти ар­хи­је­реј­ски са­бор СПЦ, ко­ји је одржан у но­вем­бру 2008. у Бео­гра­ду од­го­дио је рје­ша­вање овог пи­тања до ма­ја. Шта ће та­да би­ти, ви­де­ће­мо. У сва­ком слу­ча­ју, и до ма­ја и по­сле ма­ја тре­ба­мо не­од­сту­пно би­ти и жи­ве­ти са сво­јом Црквом.

* ГЛAС: Ваше преосвештенство, ко­ја је ва­ша бо­жи­ћна по­ру­ка вје­ру­ју­ћем на­ро­ду?

ФО­ТИ­ЈЕ: По бо­жи­ћној ан­глес­кој пе­сми ро­ђење Хрис­то­во про­јављује сла­ву Бо­жи­ју, сла­ву Ство­ри­теља све­та, ко­ји из љуба­ви пос­та­је чо­век, тј. је­дан од нас. Пос­та­ју­ћи чо­век Хрис­тос изми­ру­је Бо­га и чо­ве­ка, тј. до­но­си нам бо­жи­ћни мир. Тај мир на­ра­вно ни­је ис­то­ве­тан са зе­маљским ни­ти по­ли­ти­чким ми­ром. То је мно­го дубљи уну­трашњи мир, ко­ји се ве­ром при­ма у срце, чи­не­ћи од њега пе­ћи­ну ви­тле­јем­ску. Бу­де­мо ли у то­ме ми­ру и та­ко жи­ве­ли, ми ће­мо би­ти са Бо­гом и Бог ће би­ти са на­ма; а ка­да је Бог са на­ма, ко ће про­тив нас (Рим. 8, 31). То нам ис­то са­мо украт­ко до­но­си и наш бо­жи­ћни поз­драв: Хрис­тос се ро­ди - Ва­ис­ти­ну се ро­ди!

Ко­со­во

* ГЛAС: Ка­ко Срби у Дал­ма­ци­ји до­живљава­ју му­ке српских по­ро­ди­ца на Ко­со­ву?

ФО­ТИ­ЈЕ: Ми Срби смо ко­сов­ски на­род. Не са­мо што смо ис­то­риј­ски по­ре­клом са Ко­со­ва, већ и што тре­ба да жи­ви­мо ко­сов­ским иде­алом. За­то ра­спе­ће на­шег на­ро­да на Ко­со­ву да­нас до­живљава­мо као сво­је соп­стве­но и мо­ли­мо се Бо­гу, да Бог по­гле­да на му­ке на­шег на­ро­да и стра­дање на­ши ко­сов­ских све­тиња, ка­ко би по­гле­дао и на нас са­ме. Ми у Дал­ма­ци­ји већ има­мо сво­је Дал­ма­тин­ско Ко­со­во, али је по­тре­бно и да на том Ко­со­ву или на би­ло ко­јем дру­гом Ко­со­ву, ми да­нашњи Срби жи­ви­мо ла­за­рев­ским ама­не­том. То је на­ша ду­хо­вна вер­ти­ка­ла, по ко­јој је наш на­род увек био пре­по­зна­ван као дос­то­јан­ствен и чес­тит, али и бо­гољубив и бра­тољубив.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.