Epis­kop dal­ma­tin­ski Fo­ti­je: Na­rod ko­ji ži­vi sa Crkvom na us­kom, ali si­gur­nom pu­tu

Naš na­rod je kroz svo­ju is­to­ri­ju imao i uspo­na i pa­do­va, ali je uvek ži­veo bolje ka­da je ži­veo sa svo­jom Crkvom i uz svo­ju Crkvu. Taj put i te te­melje nam je os­ta­vio sve­ti Sa­va i na­ši sve­ti­telji do da­nas. Ka­da ta­ko ho­di­mo, on­da smo na us­kom, ali ipak si­gur­nom pu­tu - re­kao je to u in­ter­vju za "Glas Srpske" Njego­vo preo­sve­šten­stvo epis­kop dal­ma­tin­ski go­spo­din Fo­ti­je.

On je is­ta­kao da je, uz ljubav pre­ma Bo­gu, pra­znik Bo­žić i pri­li­ka da svi pro­na­đe­mo dublji unu­trašnji mir.  

* GLAS: Preo­sve­šte­ni vla­di­ko, ro­đenje Hris­to­vo naj­ve­ća je ra­dost hriš­ćan­ske vje­re, ali i naj­ve­ća taj­na i  naj­ve­će  ču­do u is­to­ri­ji svi­je­ta. Ko­li­ko se osje­ća ra­dost pra­zni­ka vje­ru­ju­ćeg na­ro­da u Dal­ma­ci­ji?

FO­TI­JE: Sve­ti Jo­van Zla­to­us­ti je re­kao da je Bo­žić te­melj svih dru­gih hriš­ćan­skih pra­zni­ka, što je za­is­ta ve­li­ka is­ti­na. Na Bo­žić pra­znu­je­mo Ova­plo­ćenje Hris­to­vo, to jest ro­đenje Bo­ga u te­lu. Od Bo­ži­ća Bog je ušao u sam cen­tar i ma­ti­cu is­to­ri­je i dao joj po­tpu­no no­vi tok. Pri­li­kom ro­đenja Bo­go­de­te­ta Isu­sa Hris­ta u Vi­tle­je­mu, mu­dra­ci sa Is­to­ka su do­šli da se po­klo­ne Bo­go­mla­den­cu, do­no­se­ći mu da­ro­ve kao Ca­ru, Bo­gu i Prvo­sve­šte­ni­ku, jer sve te slu­žbe su sa­bra­ne i obje­dinjene u Li­čnos­ti Hris­to­voj. Da ni­je bi­lo Bo­ži­ća, po re­či­ma sve­tog Jo­va­na Zla­to­us­tog, na­ra­vno ne bi bi­lo ni dru­gih taj­ni i ču­da opi­sa­nih u Je­van­đelju Hris­to­vom, a po­se­bno taj­ne nad taj­na­ma – Vas­krsenja Hris­to­vog. U tom smi­slu po­sma­tra­no, Bo­žić kao i pu­no­ću na­še ve­re u Vas­krsenje ne mo­že ni­šta da po­mra­či ni­ti da umanji. Ra­dost Bo­ži­ća je­di­no, na­ža­lost, ne ose­ća­ju oni ljudi, ko­ji u svom srcu ne­ma­ju mes­ta za ovu pre­ve­li­ku taj­nu. Oni ži­ve u sa­mo­do­voljnos­ti i odvo­je­nos­ti od Bo­ga, pa sto­ga ni­su spre­mni da pri­hva­te dar no­vog ži­vo­ta u Hris­tu.

Kod nas u Dal­ma­ci­ji Bo­žić se, mo­že­mo re­ći, ve­oma sve­ča­no pra­znu­je i ljudi u ve­li­kom bro­ju do­la­ze u na­še crkve. Mi naj­dublje ve­ru­je­mo da do­la­ze upra­vo ra­di no­vo­ro­đe­nog Bo­go­de­te­ta Isu­sa Hris­ta i ra­dos­ti ovog ve­li­kog pra­zni­ka, da bi njome ispu­ni­li svo­je bi­će, ko­je je obre­menjeno mno­go­broj­nim ži­vo­tnim stra­danjima i ra­spe­ći­ma.

* GLAS: Da li  je vas­krsla na­da me­đu vjer­ni­ci­ma?

FO­TI­JE: Hriš­ćan­ska na­da je uvek us­ko po­ve­za­na sa ve­rom i re­kli bi­smo da one pro­is­ho­de je­dna iz dru­ge. U tom smi­slu, is­tin­ski ver­nik ni­ka­da ne mo­že bi­ti bez na­de, jer je po ve­ri sva na­ša na­da u Hris­tu. Hris­tos je uvek ve­ran na­ma, jer je iz ljuba­vi do­šao u ovaj svet, da nam da­ru­je Se­be kao Ži­vot i Izvor is­tin­skog ži­vo­ta. Na­ši pra­vo­sla­vni Srbi u Dal­ma­ci­ji tre­ba prven­stve­no da ja­ča­ju u ve­ri, ka­ko bi i sva­ka njiho­va ži­vo­tna na­da bi­la osmišljava­na ve­rom. Šta to kon­kre­tno zna­či? To zna­či da se ne oslanjaju prven­stve­no na "ze­maljske fa­kto­re i si­le ovog sve­ta", već da dos­to­jan­stve­no no­se svoj krst i da se u svo­jim ži­vo­tnim ne ma­lim te­go­ba­ma ukrepljuju vi­tle­jem­skom ra­doš­ću.

* GLAS: Ma­nas­tir Krka je za­pa­dno od Srbi­je na­ša naj­ve­ća pra­vo­sla­vna sve­tinja i ve­li­ko okupljali­šte pra­vo­sla­vnih Srba, ne sa­mo iz Hrvat­ske ne­go i iz inos­tran­stva. Ni­je li to još je­dno ču­do Bo­ži­je?

FO­TI­JE: Ma­nas­tir Krka je, hva­la Bo­gu, op­stao kao zna­čaj­ni i ve­lik du­ho­vni cen­tar pra­vo­sla­vnih Srba u Dal­ma­ci­ji i ši­re gle­da­no u či­ta­voj Hrvat­skoj. To je je­dna ve­li­ka ute­ha, ko­ju nam je Bog dao na ovim pros­to­ri­ma, ka­ko bi­smo i u ovo vre­me os­ta­li dos­toj­ni sve­do­ci svo­je pra­vo­sla­vne ve­re i Bo­ži­ća.

Pos­to­ji mnoš­tvo dirljivih pri­me­ra ljuba­vi i po­što­vanja pre­ma Krki, ko­je smo do­ži­ve­li su­sre­ću­ći se sa mno­gim ljudi­ma u ma­nas­ti­ru. Krka im svi­ma da­je na­du.

Na Preo­bra­ženje se u ma­nas­tir Krku sa­be­re vi­še od 10 000 ljudi, ko­je je ži­vot ra­zve­jao na ra­zne stra­ne, ali ih Krka sa­bi­ra. To je za­is­ta ve­li­ki bla­go­slov i ve­li­ka ute­ha na­še Crkve u Dal­ma­ci­ji.

* GLAS: Ko­li­ko ljubav po vje­ri po­ve­zu­je ljude?

FO­TI­JE:  Is­tin­ski ver­nik je onaj čo­vek ko­ji ži­vi u ovom sve­tu ru­ko­vo­đen ljubavlju pre­ma Bo­gu i pre­ma bližnjem. Ako bi­lo ko­ja od ovih kom­po­nen­ti ne­dos­ta­je u ži­vo­tu ne­kog čo­ve­ka, pi­tanje je da li ta­kav čo­vek ide pu­tem spa­senja. Iz ljuba­vi pre­ma Bo­gu pro­is­ho­di ljubav pre­ma ljudi­ma. To zna­či da onaj čo­vek ko­ji ne­ma ljuba­vi pre­ma Bo­gu ne­će is­tin­ski vo­le­ti ni dru­ge ljude, ne­go će u njima vi­de­ti svo­je su­par­ni­ke i pro­ti­vni­ke, pa će otu­da po svo­joj se­bi­čnos­ti i egoi­zmu po­ku­ša­va­ti te ljude da po­tči­ni se­bi i da ih po­ra­zi. Ta­kvo du­ho­vno stanje je vi­no­vnik su­ko­ba i ra­to­va me­đu ljudi­ma, a ši­re gle­da­no i me­đu drža­va­ma u sve­tu.

Pra­znik Bo­ži­ća nas sva­ke go­di­ne vra­ća i pod­se­ća na krsto­li­ku ljubav ko­jom tre­ba da ži­vi­mo u za­je­dni­ci sa Bo­gom i sa bližnjima. Hriš­ćan­ska po­ro­di­ca je prven­stve­na ško­la te i ta­kve ljuba­vi i za­to je Bo­žić s pra­vom na­zvan po­ro­di­čnim pra­zni­kom. Me­đu­tim, po­što Bo­žić pre­va­zi­la­zi sve ze­maljsko, on i na­šu hriš­ćan­sku po­ro­di­cu ispunjenu ljubavlju Bo­ži­ća tre­ba da obje­dinjuje sa dru­gi­ma u je­dnu ve­li­ku po­ro­di­cu spa­sa­va­nih, ko­ja se u Sve­tom Pi­smu na­zi­va Crkva Hris­to­va.

* GLAS: Dje­či­jim sa­bo­rom na kra­ju škol­ske go­di­ne pod­sti­če­te ži­vi kon­takt dje­ce sa vje­rom, sa Crkvom. Ko­li­ko je vje­ro­na­uka u ško­la­ma za­slu­žna što su dje­ca u Crkvi i u li­tur­gi­ji?

FO­TI­JE:  Pre ne­ko­li­ko go­di­na mi smo u Dal­ma­ci­ji po­če­li da or­ga­ni­zu­je­mo li­tur­gij­sko sa­branje svih po­la­zni­ka na­še pra­vo­sla­vne ve­ro­na­uke, ko­jih tre­nu­tno, na­ža­lost, ima ne­što ma­lo vi­še od tri sto­ti­ne u osno­vnim ško­la­ma.  Mi ih kroz za­je­dni­čku Li­tur­gi­ju na kra­ju škol­ske go­di­ne vra­ća­mo od, da ta­ko ka­že­mo, škol­ske ve­ro­na­uke, ko­ja sa­mim tim što je škol­ska mo­že la­ko pos­ta­ti slo­vo ko­je ubi­ja (2. Kor. 3,6) ka Li­tur­gi­ji Crkve. Svi po­la­zni­ci na­še ve­ro­na­uke na toj Li­tur­gi­ji kroz Sve­to Pri­češ­će pre­do­ku­ša­ju za­je­dni­cu Car­stva Ne­bes­ko­ga.

Do­bro je da pos­to­ji ve­ro­na­uka za na­šu de­cu, ali ona ne­pres­ta­no mo­ra bi­ti pro­že­ta Li­tur­gi­jom i bo­go­slu­ženjem. Ni­je slu­čaj­no u Sve­tom Je­van­đelju re­če­no pus­ti­te de­cu ne­ka do­la­ze k me­ni (Mk. 10, 14), jer onaj ko se u ra­noj mla­dos­ti su­sre­tne sa ži­vim Hris­tom u Crkvi kroz bo­go­slu­ženje, to pre­po­ra­đa njego­vo bi­će za či­tav ži­vot.

* GLAS: Ko­li­ko je da­našnji hriš­ća­nin ras­trzan sva­ko­dne­vnim pro­ble­mi­ma svjes­tan da je Bog na njego­voj stra­ni?

FO­TI­JE: Dre­vni oci su da bi izbe­gli me­tež ovog ze­maljskog ži­vo­ta čes­to odla­zi­li u pus­tinju, ne iz bi­lo ka­kve mržnje pre­ma sve­tu, ne­go da bi mo­gli se­be i svoj ži­vot po­tpu­no po­sve­ti­ti Bo­gu. Taj ide­al sva­ka­ko ni­je mo­gu­će os­tva­ri­ti svi­ma na­ma u bu­kval­nom smi­slu, ali re­kli bi­smo da je u du­ho­vnom smi­slu mo­gu­će. Ka­ko ovo da ra­zu­me­mo? Je­dan od ve­li­kih sta­ra­ca i sve­ti­telja na­šeg do­ba, sta­rac Por­fi­ri­je iz Grčke, ko­ji se upo­ko­jio 1991. go­di­ne, za ži­vo­ta je re­kao, da na Omo­ni­ji to jest gla­vnim trgom Ati­ne še­ta mno­go sve­ti­telja. To zna­či da je is­tin­ski hriš­ćan­ski ži­vot mo­gu­će os­tva­ri­ti i u sve­tu, čak do ni­voa sve­tos­ti. Po­tre­bno je sa­mo da u unu­trašnjos­ti svo­ga bi­ća "ži­vi­mo kao u pus­tinji", tj. u ne­pres­ta­nom mo­li­tve­nom di­ja­lo­gu sa Bo­gom i bližnjima. Ako ta­ko ži­vi­mo, ni sva­ko­dne­vni ži­vot i pro­ble­mi ne­će nas udaljiti od ide­ala na­še ve­re. Me­đu­tim, ako iz­gu­bi­mo ve­ru, on­da upa­da­mo u po­tpu­ni vrtlog sva­ko­dne­vi­ce, iz ko­je kao iz ne­kog la­vi­rin­ta ne na­la­zi­mo izlaz.

* GLAS: Da li u da­našnjem ne­mi­lo­srdnom pro­ce­su glo­ba­li­za­ci­je ko­ja melje svi­jet ima do­voljno mjes­ta za glo­bal­nu ci­vi­li­za­ci­ju ljuba­vi ko­ju pro­po­vi­je­da Je­van­đelje i Hris­to­va crkva?

FO­TI­JE: Glo­ba­li­za­ci­ja je kao i sve dru­go – is­ku­šenje i šan­sa. Is­ku­šenje u tom smi­slu, ako glo­ba­li­za­ci­ju po­sma­tra­mo kao "no­vu crkvu", "no­vu za­je­dni­cu", ko­ja je or­ga­ni­zo­va­na po za­ko­ni­ma ovog sve­ta sa svo­jim vre­dnos­ti­ma i pra­zni­ci­ma. Ta ide­alis­ti­čka glo­ba­li­za­ci­ja na­vo­dno ga­ran­tu­je slo­bo­du kre­tanja, ljud­ska pra­va itd. Za ne­ke ljude, na­ža­lost, to su do­voljni ide­ali i njih bi­smo mo­gli na­zva­ti ver­ni­ci­ma nju ejdža ili glo­ba­li­za­ci­je (to is­to je ra­ni­je obe­ća­vao ula­zak u so­ci­ja­lis­ti­čku tj. ko­mu­nis­ti­čku in­ter­na­ci­ona­lu).

S dru­ge stra­ne, glo­ba­li­za­ci­ju kao šan­su mo­že­mo vi­de­ti upra­vo ako ovaj svet po­sma­tra­mo u du­hu Je­van­đelja, ko­je se ne mi­ri sa na­šim prvim i osno­vnim ne­pri­ja­teljem, a to je smrt. Ne vre­di nam ni­ka­kav ze­maljski raj nad ko­jim ca­ru­je smrt. Da­našnja mo­der­na ko­mu­ni­ka­ci­ja omo­gu­ću­je nam, što je je­dna od pre­dnos­ti glo­bal­ne ci­vi­li­za­ci­je, da stu­pi­mo u di­ja­log sa dru­gim ljudi­ma tj. dru­gim čo­ve­kom i da mu u tom di­ja­lo­gu ljuba­vi izne­se­mo osno­vnu is­ti­nu na­še ve­re. Ta is­ti­na je upra­vo to, da je Bog pos­tao čo­vek ra­di na­šeg spa­senja i da je to spa­senje os­tva­re­no i da­ro­va­no či­ta­vom sve­tu Vas­krsenjem Go­spo­da Isu­sa Hris­ta iz mrtvih. To bi bi­la pre­dnost i do­bro glo­ba­li­za­ci­je.

* GLAS: Crkva go­vo­ri da je za "ma­le­na ze­maljsko car­stvo, a ne­bes­ko uvi­jek i do­vi­je­ka". Da li je čo­vjek da­našnjice spre­man da se žrtvu­je za vi­še vri­je­dnos­ti i pri­sje­ti se ri­je­či Go­spo­da ko­ji ka­že "čo­vjek ne ži­vi sa­mo o hljebu, već o ri­je­či Bo­ži­joj"?

FO­TI­JE: Naš ko­sov­ski ide­al da je "ze­maljsko za ma­le­na car­stvo, a ne­bes­ko uvi­jek i do­vi­je­ka" te­melji se na ovom što smo pret­ho­dno re­kli. Car La­zar i na­ši ko­sov­ski ju­na­ci bi­li su spre­mni da, ru­ko­vo­đe­ni ovom ve­rom, ži­vo­te svo­je po­lo­že za ve­čne vre­dnos­ti, tj. za Car­stvo Ne­bes­ko. Za­to je njiho­va žrtva za­is­ta ve­li­ka i upo­re­đu­je se sa Gol­got­skom žrtvom. Si­tne du­še i ma­li ljudi ni­su spre­mni za ta­ko ne­što, već se u svom ži­vo­tu ru­ko­vo­de si­tnim in­te­re­si­ma i ši­ćardžij­skim du­hom. Za­to ne­ki od njih ko­sov­ski ide­al pro­gla­ša­va­ju mi­tom, jer im iz­gle­da su­vi­še da­lek i vi­sok.

Je­di­na ute­ha u sve­mu ovo­me je da ko­sov­ski ju­na­ci, ko­ji vi­de ne­bes­ko iznad ze­maljskog car­stva i spre­mni su svo­je ži­vo­te za to da­ti, os­ta­ju u na­šem na­ro­du uvek po­što­va­ni, dok će dru­gi u na­ro­dnom i ep­skom pa­mćenju ne­po­gre­ši­vo os­ta­ti za­pa­mće­ni kao "bran­ko­vi­ći".

* GLAS: Či­ni se da je na­šem na­ro­du ne­op­ho­dna li­tur­gij­ska obno­va, s ob­zi­rom na to da sa­mo u li­tur­gi­ji do­življava­mo kon­kre­tnu krsto­li­ku ljubav, pre­ma Bo­gu i pre­ma bližnjima. Da li je bez li­tur­gij­ske i du­ho­vne obno­ve mo­gu­ća i je­dna dru­ga su­štin­ska obno­va, na­ci­onal­na, kul­tur­na...? 

FO­TI­JE: Sve­ta Li­tur­gi­ja Pra­vo­sla­vne Crkve nam da­ru­je no­vi i ve­čni ži­vot i za­to ne bi tre­ba­lo da pos­to­ji ni­je­dna pra­vo­sla­vna ku­ća iz ko­je bar ne­ko ne­deljom i pra­zni­kom ni­je u crkvi na Li­tur­gi­ji. Ka­da su na­ši ljudi na se­li­ma i po brdi­ma za­bo­ravljali ovu is­ti­nu, on­da ih je Bog gro­mo­vi­ma opo­minjao. Otu­da je u na­šem na­ro­du os­ta­lo pre­danje da se ne valja ra­di­ti na crkve­ne pra­zni­ke.

* GLAS: Ka­ko vi­di­te ra­zvoj si­tu­aci­je u vrhu SPC. Ho­će li se ispu­ni­ti želja Njego­ve sve­tos­ti go­spo­di­na Pa­vla i iza­bra­ti no­vi pa­tri­jarh?

FO­TI­JE:  Sve­ti ar­hi­je­rej­ski sa­bor SPC, ko­ji je održan u no­vem­bru 2008. u Beo­gra­du od­go­dio je rje­ša­vanje ovog pi­tanja do ma­ja. Šta će ta­da bi­ti, vi­de­će­mo. U sva­kom slu­ča­ju, i do ma­ja i po­sle ma­ja tre­ba­mo ne­od­stu­pno bi­ti i ži­ve­ti sa svo­jom Crkvom.

* GLAS: Vaše preosveštenstvo, ko­ja je va­ša bo­ži­ćna po­ru­ka vje­ru­ju­ćem na­ro­du?

FO­TI­JE: Po bo­ži­ćnoj an­gles­koj pe­smi ro­đenje Hris­to­vo pro­javljuje sla­vu Bo­ži­ju, sla­vu Stvo­ri­telja sve­ta, ko­ji iz ljuba­vi pos­ta­je čo­vek, tj. je­dan od nas. Pos­ta­ju­ći čo­vek Hris­tos izmi­ru­je Bo­ga i čo­ve­ka, tj. do­no­si nam bo­ži­ćni mir. Taj mir na­ra­vno ni­je is­to­ve­tan sa ze­maljskim ni­ti po­li­ti­čkim mi­rom. To je mno­go dublji unu­trašnji mir, ko­ji se ve­rom pri­ma u srce, či­ne­ći od njega pe­ći­nu vi­tle­jem­sku. Bu­de­mo li u to­me mi­ru i ta­ko ži­ve­li, mi će­mo bi­ti sa Bo­gom i Bog će bi­ti sa na­ma; a ka­da je Bog sa na­ma, ko će pro­tiv nas (Rim. 8, 31). To nam is­to sa­mo ukrat­ko do­no­si i naš bo­ži­ćni poz­drav: Hris­tos se ro­di - Va­is­ti­nu se ro­di!

Ko­so­vo

* GLAS: Ka­ko Srbi u Dal­ma­ci­ji do­življava­ju mu­ke srpskih po­ro­di­ca na Ko­so­vu?

FO­TI­JE: Mi Srbi smo ko­sov­ski na­rod. Ne sa­mo što smo is­to­rij­ski po­re­klom sa Ko­so­va, već i što tre­ba da ži­vi­mo ko­sov­skim ide­alom. Za­to ra­spe­će na­šeg na­ro­da na Ko­so­vu da­nas do­življava­mo kao svo­je sop­stve­no i mo­li­mo se Bo­gu, da Bog po­gle­da na mu­ke na­šeg na­ro­da i stra­danje na­ši ko­sov­skih sve­tinja, ka­ko bi po­gle­dao i na nas sa­me. Mi u Dal­ma­ci­ji već ima­mo svo­je Dal­ma­tin­sko Ko­so­vo, ali je po­tre­bno i da na tom Ko­so­vu ili na bi­lo ko­jem dru­gom Ko­so­vu, mi da­našnji Srbi ži­vi­mo la­za­rev­skim ama­ne­tom. To je na­ša du­ho­vna ver­ti­ka­la, po ko­joj je naš na­rod uvek bio pre­po­zna­van kao dos­to­jan­stven i čes­tit, ali i bo­goljubiv i bra­toljubiv.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.