Два злочина у једном вијеку

СРЕБРЕНИЦA - Седамдесетогодишњи брачни пар Неђо и Стојанка Станојевић једини су повратници у сребреничком селу Залазје, у којем је до посљедњег рата живјело 25 српских домаћинстава.

Имена на споменицима, подигнутим на пропланку села, удаљеном око пет километара од центра општине, свједоче да је у овом дијелу Сребренице, у два посљедња рата, уморено 180 мјештана.

- Имао сам пет година када су усташе, на треће Тројице 1943. године напале наше село и убиле 97 мјештана, међу којима је било четрдесеторо малољетне дјеце. У стравичном покољу Срба заувијек су нестале породице Лазаревић, Лаловић, Максимовић, Стојановић... Тада је убијено четрдесет и петоро у породици Ракић - каже Неђо и истиче да је био дијете, али да му је страх дубоко урезао у памћење све што се догађало тог великог православног празника.

- Била су одшкринута врата наше мале куће када је провирио један војник и не видјевши оца Војина и мајку Петру који су сакрили своје петоро дјеце, рекао да иду даље јер ту нема никога. Кад су прошли побјегли смо потоком низ шуму до Саса. Ту срећу нису имали мој стриц Милорад, његова жена Новка и кћерке Милева и Јулка, ни други стриц Михајло и жена Славојка које су усташе поклали са синовима Браниславом и Добрисавом - подсјећа један од ријетких преживјелих мјештана. Он напомиње да је и његов трећи стриц, Дамјан, убијен у кући са супругом Славојком.

- Мој брат Миладин преживио је 1943. године, али су га комшије из сусједних бошњачких села Поточари и Ликари убили на Петровдан 1992. године. Мог другог брата Станка тешко су ранили, а двојицу његових синова убили на кућном прагу - свједочи Неђо о усуду мјештана Залазја над којима су у два посљедња рата почињени стравични злочини, за које нико није одговарао.

- Рођак Благоје преживио је, као тек рођена беба, помор Срба у Залазју у Другом свјетском рату. Нашли су га на грудима заклане мајке, али, нажалост, посљедњи рат није преживио јер су га 12. јула 1992. године убили  у близини кућног прага - истиче Неђо.

Његова супруга Стојанка каже да су потомци некажњених злочинаца 8. јуна и 12. јула 1992. године упали у небрањено село и убили 43 мјештанина. Била је, тврди, свједок трагичних догађаја у којима је тешко рањена.

- Попалили су све куће у Залазју и убили све живе мјештане које су затекли у њима. Иако сам тешко рањена од распрсле гранате успјела сам да побјегнем низ шуму. Живот у овом селу је замро, јер нема обновљених кућа, струје, а и пут из правца Саса тек недавно је асфалтиран - каже Стојанка.

Једини повратници у Залазје, Стојанка и Неђо, добили су донацију за обнову куће. Жале се да је тешко живјети без најближих рођака и комшија.

Након масакра прије шеснаест година мјештани Залазја су се раселили на све стране.

 Влада РС планира електрификацију села

Предсједник Скупштине општине Сребреница Радомир Павловић рекао нам је да је Влада Републике Српске, у свом програму за ову годину, планирала електрификацију села Залазје. Рекао је, такође, да је средствима Владе завршено асфалтирање пута до села из правца Саса.

- Савјету за развој Републике Српске предали смо пројекат пресвлачења новим асфалтом пута од Залазја до Сребренице и очекујемо да ће то допринијети повратку у ово село - рекао је Радомир Павловић.

Споменик са именима 80 убијених мјештана

Неђин братић Миле долази често у село и помаже радницима да заврше изградњу споменика на којем ће бити уклесана имена и постављене слике од 80 мјештана убијених у посљедњем, Отаџбинском рату.

- У комплексу ће бити два споменика која ће опомињати да је у Залазју, у размаку мањем од пола вијека, уморено близу 200 српских душа. Изградњу спомен-обиљежја српским страдалницима у Отаџбинском рату помогла је Борачка организација РС, ресорно републичко министарство и мјештани - рекао је Миле.

Поред тог споменика 1962. године изграђена је и спомен-костурница, у знак сјећања на мјештане који су убијени у Другом свјетском рату.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.