Др Мирко Шошић: Убиство Најдановића порука свим Србима

Сарајево - Ни у ближој, ни и даљој прошлости у Сарајеву није забиљежена већа голгота од ове коју смо преживјели у протеклом рату. Од више од 450 љекара, који су напустили Сарајево, послије рата вратило се свега њих неколико.

Рекао је то "Гласу Српске" академик проф. др Мирко Шошић, који је прије рата у болници "Кошево" био шеф Грудне хирургије.

Казао је да је одмах на почетку рата у Сарајеву стварана атмосфера у којој су Срби без повода били сумњиви, криви без кривице, страно тијело, непријатељи...

- Покушај убиства декана Медицинског факултета проф. др Борише Старовића десио се 4. априла 1992. године приликом поласка на посао. Послије страшног мучења, без оптужбе и суђења 14. августа убијен је проф. др Милутин Најдановић. Примаријус др Гојко Шурбат убијен је из снајпера на кућном прагу, а истог дана из снајпера на повратку са посла тешко је повријеђен проф. др Жарко Мијатовић - сјећа се др Шошић.

Додаје да је др Миладин Чуковић убијен 30. јула 1993. године у кругу болнице.

- Током рата на балкону Клинике за очне болести, на радном мјесту, убијен је др Владимир Биленки - рекао је др Шошић.

Са посебним пијететом сјећа се др Најдановића.

- Никакав национализам се не може везати за проф. Најдановића. Најпознатији сарајевски интелектуалци били су му пријатељи - казао је он и додао да је др Најдановић у рату хапшен и затваран у више наврата.

- Хапшења професора Најдановића и његово монструозно убиство било је порука свима да за Србе у Сарајеву нема ни правде, ни закона. Све институције, почев од суда, полиције, радиле су мимо закона. Никада др Најдановић није добио оптужбе, нити му је суђено - каже др Шошић и додаје да Срби нису имали шансу да се бране од атмосфере безвлашћа.

- Трагедија затварања, а потом и свирепо убиство др Најдановића било је један од показатеља моралног, правног и људског посрнућа. Не знам да ли од страха или због каријере, нико од пријатеља који су му сједили у кући, јели, пили и гостили се, није ни телефоном интервенисао да се пусти из затвора. То није ништа друго до саучесништво. Нико од тих "великих имена и пријатеља" није ни покушао да га спаси. Шта је то до морални слом, дегенерација друштва, пораз морала и свега људског. Такав облик понашања завладао је у Сарајеву - сјећа се др Шошић.

Казао је да је истраживањем прогона, убистава, затварања и малтретирања љекара у Сарајеву дошао до више од 460 имена.

- Више од 200 њих били су љекари специјалисти са Клиничког центра "Кошево". Убијено их је најмање од 12 до 15, а многи од њих умрли су на мистериозан начин. Ријеч је о непотпуним подацима. По затворима их је било на десетине, а одвођени су тамо са или без оптужница, осуђивани без судског процеса и без икаквог права да се бране - казао је др Шошић.

У затвору су без суђења, због наводног покушаја бјекства, готово шест мјесеци тамновали проф. др Марко Вуковић, примаријус др Немања Вељков, др Дејан Кафка, др Рајко Меденица и други.

- Годинама се трага за љекарима који су избјегли из Сарајева и допуњава списак оних који су некада радили и живјели у овом граду - рекао је др Шошић.

Идентификација

Идентификација др Најдановића на "Кошеву" била је потресна.

- Када сам тога јутра 14. августа 1992. године дошао на клинику да примим дужност, дочекале су ме уплакане сестре испричавши ми о убиству др Најдановића. Било је страшно и слушати. Најдановићево убиство је била нека врста дефинитивног повода да бјежим из Сарајева. Јасно је било да у Сарајеву нема никакве шансе да се живи - рекао је он.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.