Дарко Танасковић: Унитарна БиХ никада није могла да постоји

Да ли ће преосетљиви дејтонски организам преживети првенствено не зависи од Срба, већ од оних који би да га трансформишу у тзв "функционалну", своју унитарну Босну, каква никада није постојала, јер није ни могла постојати.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" професор Универзитета у Београду и водећи ауторитет за питање ислама, публициста и бивши амбасадор Југославије у Турској и Србије при Ватикану Дарко Танасковић.

- Својевремено сам, само неколико дана пре избијања трагичног грађанског и међунационалног рата, на Првом конгресу српских интелектуалаца у Сарајеву, рекао да ће "БиХ бити онолико колико се о томе договоре њени народи". И после свега што се у међувремену догодило у Босни и с Босном, не видим ваљаног разлога за другачији одговор - рекао је Танасковић и додао да оно што не буди оптимизам јесте чињеница да је исто питање, послије свега, и даље актуелно.

* ГЛAС: Велику буру у јавности у БиХ изазвала је изјава реиса Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића да Бошњацима треба дати државу. Оваква његова размишљања нису новост, али колико такве изјаве и даље заоштравају односе у БиХ?

ТAНAСКОВИЋ: Мислим да Церићеве изјаве више немају неку посебну тежину и значајнији утицај на друштвена и политичка кретања у БиХ, чак ни међу муслиманима, односно Бошњацима. Његове опсесивне идеје о БиХ као држави за Бошњаке, у којој би они ведрили и облачили, а Срби и Хрвати били некаква савремена, "грађанизована" раја, као и о томе да су Бошњаци били једини праведници и невине жртве агресије својих унутрашњих и спољних суседа, који би стога требало вечно да им се извињавају, показале су се објективно штетне и политички непродуктивне. Церићу се не могу порећи упорност и пропагандистичка умешност, пре свега у наступу према међународној заједници, што му је донело одређено уважавање и видљивост, нарочито ван граница завичаја и непосредног окружења. Одлазећи реис-ул-улема ће бити, и међу својима, понајвише упамћен по политичком, а не верском деловању. Уосталом, он је својеврсним пучем пре скоро две деценије и дошао на власт, а агресивним начином на који је вршио многи у Исламској заједници БиХ већ одавно нису задовољни. Проблем за БиХ није Церић, већ чињеница да међу бошњачким политичарима, рекло би се, још увек има немало оних који у бити деле његове искључиве и неконструктивне погледе на заједничку државу Бошњака, Срба и Хрвата.

* ГЛAС: Требају ли хришћани, прије свега Срби да страхују због изјава попут ове Церићеве?

ТAНAСКОВИЋ: Мислим да не би требало да буде места некаквом страховању, већ само рационалном постављању и доследности у темељним опредељењима да се јединствено и без одступања, али уз нужну дипломатску флексибилност и спремност на договор с онима који су за договор спремни, очувају витални и легитимни српски национални интереси у БиХ, правно материјализовани кроз структуру сложеног дејтонског државног организма. Да ли ће тај преосетљиви организам преживети првенствено не зависи од Срба, већ од оних који би да га трансформишу у тзв "функционалну", своју унитарну Босну, каква никада није постојала, јер није ни могла постојати.

* ГЛAС: Колико је у оваквим приликама, БиХ као заједница три конститутивна народа и осталих, уопште могућа?

ТAНAСКОВИЋ: Мислим да је на ово питање посредно већ одговорено. Својевремено сам, само неколико дана пре избијања трагичног грађанског и међунационалног рата, на Првом конгресу српских интелектуалаца у Сарајеву, рекао да ће "БиХ бити онолико колико се о томе договоре њени народи". И после свега што се у међувремену догодило у Босни и с Босном, не видим ваљаног разлога за другачији одговор. Оно што не буди оптимизам јесте чињеница да је исто питање, после свега, и даље актуелно.

Избори у ИЗ

* ГЛAС: Исламска заједница у БиХ добија новог реиса. Сматрате ли да на овом мјесту треба да буде особа којој политика неће бити на првом мјесту?

ТAНAСКОВИЋ: Aко би се Церићево наслеђе у нечему могло показати корисно, онда је то у сазревању свести у најширим круговима и у делу вођства Исламске заједнице да би се она морала вратити изворној, верској мисији. То није деполитизација, јер Исламска заједница управо вршећи своју исламску мисију, на најделотворнији начин учествује и у друштвеним процесима. Потребно је ослобађање од површног политиканства, заслепљености личним и клановским амбицијама и пактирања с лошом политиком кроз злоупотребу националног у верске и верског у националистичке сврхе. Сва тројица преосталих кандидата за реис-ул-улему, додуше на донекле различите начине и уз неподударне нагласке, у својим програмима најављују инсистирање на исламским вредностима и на верском и организационом раду, што треба поздравити, иако није на чиниоцима ван Исламске заједнице да муслиманима сугеришу шта треба да раде. Није случајно ни то што је на последњем елиминаторном гласању на Сабору Исламске заједнице најмање гласова добио најрадикалнији кандидат.

в

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.