Данас и овдје:Комшићев рат ријечима

Пише Маја РAДЕТИЋ

ПОСЛИЈЕ најновијих мјера које је наметнуо високи представник Мирослав Лајчак и реакције званичног Београда, из Сарајева је кренуо нови талас оптужби на рачун Србије и њеног руководства. Међу најжешћим је, као и обично, предсједавајући Предсједништва БиХ Жељко Комшић који је дрско и ратоборно, упозорио српског премијера Војислава Коштуницу. "Држи прсте даље од БиХ, јер би могао добити и по прстима и по носу", изрекао је, служећи се уличарским жаргоном, и остао на функцији, први човјек Предсједништва БиХ. Шокантну вербалну пријетњу, Комшић је у српску пријестоницу лансирао "револтиран Коштуничиним ставом" да су очување Космета и Српске најпречи циљеви државне националне политике, и да Србија као гарант Дејтонског споразума мора да води рачуна о његовом спровођењу". Непристојном реченицом, које би се паметни постидјели, Комшић је залупио врата одмјереној и толерантној међудржавничкој комуникацији, али и објелоданио став политике којој се приклонио, а у којој не недостаје језика мржње. Комшић је дозволио себи да "долива уље на ватру" и да се упусти у"рат ријечима" крајње опасан у тренутку када је БиХ у најдубљој политичкој кризи од завршетка рата, када је српски народ у БиХ забринут за своју егзистенцију и када је неповјерење међу конститутивним народима доживјело свој тријумф. Иако би требало да представља трочлано Предсједништво, јер за то, ако ништа друго, прима велику плату, Комшић отворено пријети гаранту Дејтонског мировног споразума и недоличном и политички инфантилном изјавом вријеђа, не само највишег српског званичника, и српске институције, него и цјелокупан српски народ. Пријетећи потписнику Споразума којим је окончан рат у БиХ, Комшић пријети и миру на овим (хи)ровитим просторима. Осокољен дјеловањем међународне заједнице у БиХ, али и инспирисан радикалним идејама "Исламске декларације", које је недавно поновио у музеју Aлије Изетбеговића у Сарајеву, Комшић је показао и да има проблема са политичким идентитетом, јер његов избор није плод воље хрватског народа. Стога, ако је његов наредбодавац Харис Силајџић до чланака у ратнохушкачкој реторици као средству у борби за унитарну БиХ, онда Комшић мора, попут свих доказаних полтрона, бити до лаката. Водећи ратну политику или, пак, патећи од посттрауматског ратног синдрома, кога је зарадио као "Златни љиљан", Комшић је недоличном поруком упућеној Коштуници, очекивано покупио и симпатије јавности сусједног ентитета, и "оборио с ногу" истомишљенике у дијаспори, што доказују разне званичне и незваничне Интернет презентације Бошњака, на којима се хвали "одважни" Комшићев вокабулар. Да је БиХ нормална држава, Комшић би, као представник власти требало да сноси одговорност за јавно изговорену ријеч. Aко не мари за одмјерену политичку конверзацију и олако производи дипломатске скандале, и недопустиво пали кратки фитиљ у босанском бурету барута, не би ли на то требао бити упозорен и кажњен!? Руководећи се том логиком и српски предсједник Борис Тадић позвао је Лајчака да реагује на непримјерене поруке које се упућују званичницима Србије. Ћутање највиших федералних и БиХ званичника, јасно показује да је Комшић само рекао оно што већина њих мисли и прижељкује. A изостајање јавне осуде из Канцеларије високог представника иде у прилог тези да је су бонски аршини двоструки. Због ријечи једних и ћутања других, страх Срба од мајоризације крајње је основан, а прегласавање се никако не смије дозволити...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.