ЖИВ је Петар Кочић!
"Ко искрено и страсно љуби
Истину, Слободу и Отаџбину
слободан је и неустрашив као Бог,
а презрен и гладан као пас".
Aвгуст је Петров мјесец.
На Змијању ће бити народни збор, у Бањој Луци ће бити бројне књижевне манифестације, додијелиће се престижна књижевна награда, у градском парку бронзаном Кочи многи ће се поклонити.
И тако, "наш Кочо", ево равно деведесет година након своје (не)природне смрти упозорава и опомиње, све оне које је понијело "ово доба".
Благо оном ко живи довијека!
Јер...
Видио је Петар и ово доба и нас у "овом добу", храбре, али и колебљиве, одважне, колико и плашљиве... чудна је човјек биљка!
Видио је новог Давида Штрпца и новог бескрупулозног судију, "главатог господина"; чуо је нове јауке са Змијања; проласке кроз нове мећаве; а скривен у срцу надао се новом Јаблану.
Што у животу, а што послије као симбол, свашта је Петар доживљавао.
Умро је од опаке болести, тамничења, прогона, клевета и туге. Било тешко вријеме! Године Првог свјетског рата...
У неком другом тешком времену, у Другом свјетском рату, ставили су бронзаном Петру омчу око врата, затегли челичне сајле, и покушали да га сруше. Вукли су сумануто. Јечало је на све стране парка. Бетон је готово цвилио. Чула је то цијела Крајина и сва Бања Лука, али Петар је остао гдје јесте. Позвали су појачања са омчама и сајлама. Да коначно сруше Петра!
Причало се криомице да се земља онда сама отворила и проговорила:
"Не дај се, Петрашине!"
Бронзани Петар и данас стоји на постољу, одозго испружио руку - упозорава и опомиње!
Колико Он, толико и Његова порука уклесана на споменик.
У противном, сви су господари добри, кад их добро нахраниш и душу им продаш.
Историја на Балкану никога и ништа није научила ни подучила - уплакала и ојадила јесте.
Идеш ли роде?
На размеђу цивилизација, култура, обичаја и неких нових људи, онај исти - пркосни, сиромашни и поносни до неба - стоји обичан народ, Петров, и данас нешто мисли.
Кад би се земља опет отворила, све би се поновило.
Петре, све би се и видјело!