Све силом урађено никад није поуздано, па ни држава!
Отуда и да је БиХ из дана у дан све више непостојећа држава, ма колико се неко, без обзира на моћ и силину, упињао да докаже супротно.
Само у непостојећој држави могуће је да се звјерски пребије владика бихаћко-петровачки Хризостом, да то буде један у низу напада у БиХ на највише вјерске црквене великодостојнике, да се тим поводом из Федерације БиХ, из других вјерских заједница нико не огласи и не осуди сраман чин, да не реагују политичари и политичке странке, да се....
Једино у непостојећој држави логично је да њен дојучерашњи предсједник Небојша Радмановић на крају свог првог мандата, каже да је то "завађена земља", прожета мржњом, историјским насљеђем и крвавим траговима.
У ствари, што се то у БиХ промијенило у посљедњих стотину и кусур година, док је пролазила пут од анексије Aустроугарске, подијељене на бановине у првој Југославији, у Другом свјетском рату придодате монструозној државној творевини НДХ, па онда као "тамни вилајет" у комунистичкој Југославији?
Ништа се није промијенило, увијек је била непостојећа држава, а кад јој се пружила прилика деведесетих година минулог вијека, да на силу постане држава, заратило је најкрвавије што памти ова цивилизација у посљедње вријеме.
У којој је то држави могуће да један од њених водећих политичара, о Харису Силајџићу је ријеч, у свакој прилици и на сваком мјесту, вријеђа и дисквалификује један цијели народ те државе, етикетирајући га за геноцид и злочине и то народ који је у борби против фашизма, по својој величини, стао уз највеће народе по броју жртава и бораца - антифашиста.
Не дође ли онда, у таквој немогућој земљи, нормално да се претуче црквени великодостојник, а да то не наиђе на општу осуду свих и сваког !?
Питања се само множе... Одговори ћуте!
Колико је уопште разумно да таква непостојећа држава има будућност, кад у њој животно практично не може да важи исконски правац филозофије живота, на којој опстаје, а то је - злу се уклони, добру се поклони!
На жалост свих оних који морају да живе у таквој држави у њој не постоје истине које треба рећи и истине које треба прећутати.