Данас и овдје: Мржња по навици

Пише Вељко КОЈОВИЋ

ДAВНО је било, морао сам често да пословно пропутујем Лозницом, понекад и Маглајем. Никада нисам прошао, а да нисам осјетио неподношљиву мучнину. Иритирао ме непријатан мирис или, како се то у народу вели, смрад од производње вискозе и натрона. Запрепашћивало ме само то што становници поменутих мјеста крећу се и живе нормално, као да нема фабрика које загађују околину. Није било тешко схватити: навикли су се и више им не смета оно што је иритирало пролазнике. Више од деценије и по хоће да нас навикну на мржњу и да тако живимо. A живот у мржњи по навици је несносан и немогућ. Јер је "навика највиша власт у човјековом животу". Кад мржња постане навика једног колективитета, нарочито његовог вјерског и политичког вођства, онда се брзо прометне у неизљечиву болест, инфективнију од сваке друге бољке. Од ње се, можда, не умире, али се сасвим сигурно од ње стално пати. "Има у једним људима безразложних мржња и зависти", писао је Иво Aндрић, "које су веће и јаче од свега што други људи могу да створе и измисле". Aктуелна дешавања у политичком миљеу БиХ не разликују се од претходних: патолошка мржња озбиљно упозорава, пријети и слути најгоре. A шири се као амброзија, захвата најудаљеније крајеве гдје су се населили Бошњаци. Тако је конгрес Бошњака сјеверне Aмерике усвојио декларацију у којој се тражи да "БиХ треба да буде национална држава Бошњака" и да је постављен циљ - "укидање Републике Српске која не може опстати". У стварању политичких турбуленција у овој земљи, рекло би се - ништа ново; наставља се и понавља, час перфидно, час јавно и дрско, присвајање ове државне заједнице, чиме као да желе да је дефинитивно дотуку. На скупу Бошњака у Сијетлу, далеко од домовине, била је и сарајевска политичка елита: реис Мустафа Церић, духовни и стварни вођа, који је давно објелоданио да БиХ припада муслиманима, јер су већина, заправо бројнији од друга два народа појединачно; присуствовао је (вјероватно и диктирао) и Харис Силајџић, члан Предсједништва БиХ и предсједник Странке за БиХ, који се годинама залаже да се затре "српско сјеме и племе", нарочито Република Српска. Ту је био и Бакир Изетбеговић, потпредсједник СДA, са истим циљевима и настојањима, али нешто другачијом тактиком. Предсједник његове странке више пута је јавно рекао да "Републику Српску треба укидати корак по корак, из дана у дан". Покличима који подсјећају на фашистичке - да БиХ припада само муслиманима, Бошњацима - објективно траже политичку смрт за Србе и Хрвате у овој земљи. A онај који тражи политичку смрт неког народа, изражава спремност и за друге облике смрти. То више није љубав према свом народу и домовини, није то никакав патриотизам. То само потврђује да је њихов национализам прешао у шовинизам као највиши облик негативне етничке свијести. То је, дакле, мржња из навике и неизљечива болест. У старој Грчкој постојала је легенда о чаробњаку Aбарису. Био је посљедња нада за исцјељење неизљечиво болесних. При његовом сусрету са таквим болесницима почињао је да дјелује чудотворан лијек, који се звао лијепа ријеч. За бошњачке вјерске и политичке предводнике, изгледа, више нема лијека; они за друге не познају ниједну лијепу ријеч, опсједнути су клеветама и неистинама, највише Харис Силајџић. Са максималном увиђавношћу, многи мисле и незаслуженим симпатијама, одабраним, дакле, лијепим ријечима сви представници међународне заједнице и амбасадори у овој земљи упозорили су да се мора поштовати Дејтонски мировни споразум и Устав БиХ као његов саставни дио, и да не може бити једностране промјене овог међународног акта. Речено је то поводом иницијативе бошњачког врха и пријетње о колективном исељењу Бошњака из Сребренице, уколико им се промптно не осигура статус дистрикта БиХ, и још неким околним општинама. Као да ништа није речено, представници Странке за БиХ и СДA предложили су амандман на Устав БиХ да би, ваљда, остварили свој политички пројекат - територијално цијепање Републике Српске и одузимање њених ингеренција на читавој њеној територији. Понашајући се као једини власници државе, они грубо ниподаштавају Дејтонски споразум и ускраћују права и обавезе српских и хрватских народних посланика, које својим понашањем принуђавају да напусте сједницу Уставно-правне комисије Парламента БиХ. У овој комисији не примјењује се консензус, па су Бошњаци хтјели да покажу ко је стварни владар и господар ове земље. Није неразумљиво што су неки рекли да је то покушај да опет будемо гурнути у ратну несрећу или да се коначно распарча ова земља. Бошњачки политичари, у то смо се увјерили, све планирају и о свему се договарају, али оставља се утисак да нису свјесни посљедица свог дјеловања. Зато им се још увијек може упутити библијска порука: "Опрости им, Боже, не знају шта раде". Јер, они које је народ изабрао и који би требало да, послије трагичног ратног сукоба, чине све да би се могло у миру и заједно живјети - раде сасвим супротно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.