Данас и овдје: Истина под прашином

Пише Жељка Домазет

ИСТИНA о страдању Срба у ратном Сарајеву, по свему судећи, заувијек ће остати закована у зидине сарајевског бетона и мрака. Породице које су још живе безуспјешно већ шеснаест година трагају за костима својих најмилијих, обијају врата тужилаштава, судова, босанскохерцеговачких институција и међународне заједнице и увијек као по правилу наилазе на зид ћутања или преваре. Након узалудних покушаја да дођу до истине непосредно након рата, прије двије године да би им бацили прашину у очи "велики заговорници помирења на истини жртве" формирали су Комисију за испитивање истине о страдањима свих оних који су се затекли у ратном Сарајеву. Комисија је потрошила вријеме и новац на јалове расправе да ли у исту категорију треба да се стави то што је некоме граната разнијела скупоцјени ормар и жртва која је на звјерски начин убијена по многобројним приватним затворима и логорима сарајевским. За двије године које су улудо изгубљене потрошен је и новац тих истих породица које од Комисије нису добиле ниједан податак, ниједну локацију у којима опомињу кости српских страдалника у Сарајеву, ниједна јама није ископана и ниједна жртва није ексхумирана. Након овог понижења породице су одлучиле да се обрате и највишем међународном ауторитету у БиХ, Мирославу Лајчаку. Безуспјешно су му слали многобројне дописе и тражили да их прими и разговара са њима, али никада никакав одговор нису добиле. Већ три дана од девет до седамнаест, колико траје радно вријеме у ОХР-у, мирно протестују испред зграде ОХР-а у Сарајеву и траже пријем код Лајчака, али ни отуда нико не отвара врата и не жели да саслуша њихове проблеме. Већ шеснаест година федералне и сарајевске власти мирно чувају документацију о страдањима Срба и чекају да прашина која пада по документима буде толико велика да их више нико не може пронаћи. И данас након шеснаест година злочина овим породицама се пријети сликама Мушана Топаловића Цаце, на чијој души леже многобројне српске жртве по Сарајеву. Од таквих инцидената главу окреће сарајевска полиција као и она која обезбјеђује зграду ОХР-а и њихове службенике што, ето, годинама због своје миротворачке мисије у БиХ примају баснословне плате. И шта рећи након свих понижења на која су наишле ове изнурене породице? Шта рећи о праву, правичности и правди? Шта рећи о животу, миру и саживоту? Све дотле док се не сведу рачуни са прошлошћу, мало шансе има за будућност. Ожиљци породица које је опекао сарајевски мрак, као и кости сарајевских Срба које годинама труну без крста и обиљежја, опомињу на реакцију свих надлежних институција. Уколико се то не деси, десиће нам се за неких педесетак година нови босанскохерцеговачки рат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.