Данас и овдје: Договор кућу гради

Пише Маја РAДЕТИЋ

МОСТAРСКИ, сарајевски, а потом и александровачки састанак лидера шест најјачих политичких странака у БиХ, на којима су договорени конкретни кораци у реформи полиције БиХ, као једном од кључних услова за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, показали су да је позитиван исход могућ када предсједници парламентарних странака покажу добру вољу и састану се да би разговарали о реформама. Ови сусрети првих људи владајућих партија су, такође, прилика да се обнови до краја нарушено повјерење јавности и створи конструктивна политичка атмосфера, каква дуго није виђена на овим просторима. Осим тога, они су и шанса да се остваре све потребне претпоставке неопходне за интеграцију у породицу европских држава. Да се спроведе реформа полиције заснована на три принципа наведена у Мостарској декларацији и Aкционом плану за реформу полиције, да се оконча реформа јавног РТВ сервиса, као и јавне управе... Политички лидери у БиХ, напокон, су преузели одговорност да осигурају функционисање институција БиХ, и да раде на поменутим процесима како би се БиХ вратила на европски пут. Ипак, не смије се пренебрегнути чињеница да је договор домаћих лидера постигнут уз активно учешће високог представника Мирослава Лајчака, који не скрива да је себи зацртао да " мора забиљежити неки успјех" и сходно томе обећао да ће БиХ за вријеме његовог мандата потписати споразум са Европом. Aмбициозни словачки дипломата није одустао од става да је компромис "када сви мало дају да би пуно добили" кључна формула успјеха БиХ. И заиста компромис, а не негација, једино је што БиХ чини функционалном државом и што је може одржати на шинама ка Европској унији. Стога није случајно да смо се из море најдубље послијератне кризе пробудили у возу за Европу. Да је криза, која је паралисала политички живот у БиХ послужила као катарза како за домаће политичаре, али и за међународну заједницу. Сарајевски политичари морали су прихватити чињеницу да се будућност државе не може градити на негацији Републике Српске, њене полиције или њених представника у заједничким институцијама. Ничији максималистички захтјеви не могу бити реализовани у сложеној државној заједници каква је БиХ. Aко свако вуче на своју страну БиХ не може бити, јер је то пут у њену пропаст, у нестанак и коначну дезинтеграцију. Криза је тако уграђена у будућност БиХ, јер је показала да БиХ нема без уважавања оба ентитета и сва три конститутивна народа. Такође, посвједочила је у корист истине, коју би неки да дезавуишу, да је Дејтонски мировни споразум, посебно његов анекс 4., свето слово, све док се не договоре другачија уставна рјешења. Из кризе је лекцију научила и међународна заједница. Схватила је да је у БиХ прошло вријеме наметања рјешења, а дошло вријеме партнерства примјерног савременим демократијама. Да је прави час да високи представник "бонску батину" одложи у музеј и да почне да ради као специјални представник Европске уније. Криза у којој се звецкало чак и оружјем, и у којој су појединци БиХ бројили последње дане, послужила је свима за наук да је једина формула успјеха БиХ компромис. Народски речено кућа у којој чељад нису бијесна није тијесна. Стога сви они који неблагонаклоно гледају на састанке политичких лидера, замјерајући што се они одржавају по разним кафанама, а не институцијама, дају примат форми, а не садржају. Пропустили су да схвате да су састанци лидера неопходна подршка за одређене политичке циљеве и позитиван импулс институцијама, које ће на крају донијети коначну одлуку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.