Данас и овдје: Додик и Ђинђић, има ли разлике?

Пише: Мирјана КУСМУК

Како се ближи петогодишњица убиства првог демократског премијер Србије Зорана Ђинђића и са дистанце анализира све оно што је претходило томе убиству немогуће је не запазити евидентне сличности са временом у којем овдје и данас живимо. Таблоиди под контролом поражених структура власти, разбијених служби безбједности, али и неких лидера ДОС-а годинама прије убиства радили су на медијској дискредитацији Зорана Ђинђића. Прво су га оптуживали да је издајник српских националних интереса, потом су истрајавали на пласирању тезе о његовим наводним везама са подземљем, сви његови сарадници представљани су као криминалци, а све што је радио за Србију као смутне радње у којим је покрао милионе марака. Циљ је био један и гласио је: убиједити јавност да је Зоран Ђинђић криминалац и да може бити убијен само због нерашчишћених рачуна мафије, а када се то деси и није нека штета. Таблоиди су тако, када је министар полиције Србије на конференцији за штампу у новембру 2002. године обзнанио да постоји списак за ликвидацију и да премијеру Србије и његовој породици пријети опасност, појачали активност до хистерије и сви су више-мање поставили тезу: "Ђинђић и Чеда у реду. Aли оно о премијеровој породици не треба схватити озбиљно јер невини никад не страдају". Прозивали су га да влада аутократски, да је сву власт преузео у своје руке, а потом да је све медије ставио под контролу и да је Србија у медијском мраку. Писали су: "Ђинђић се не скида са екрана телевизија. Оно што једино интересује његову владу јесте власт и како је што дуже задржати". Оптужили су га да је наручио убиство пуковника Гавриловића, бившег оперативца ДБ, и то управо у тренутку када је у Кабинет Војислава Коштунице однио "документе о Ђинђићевом криминалу". Касније се испоставило да то није тачно и да Гавриловић није носио никакве документе ни о чијем криминалу, него да је тражио мјесто за себе. Нажалост, за Ђинђића је било касно. Све оно што су примијенили у случају Милорад Додик од 1998. до 2001. године, медији мафије, криминалци чији бизнис је био угрожен, политички противници и детронисани полицајци и обавјештајци наставили су од 2001. до 12. марта 2003. у случају Зоран Ђинђић. По истом рецепту, јер други и не знају, у активнију криминализацију самог Додика кренули су поново са његовим повратком на власт 2006. године. Како више није пролазила теза о издајнику, пласирана је она о криминалцу, а сви успјеси које је постигао у продаји Телекома, Рафинерије, Страбага... у њиховој интерпретацији добијали су потпуно другачију конотацију и приказивани као криминалне радње Милорада Додика. Наравно, о томе су писали и говорили они медији и организације у РС који су све протекле године не само ћутали о криминалу СДС-ове власти, него га покривали фразом да се не ради о криминалу, него о нападу на РС. Добио је Додик и "случај Гавриловић", само се зове "случај Вукелић". Истрагу о убиству тог несрећног човјека они су завршили за пет дана, а убица је, наравно, био актуелни премијер РС. Вратили су се и давно ижваканој причи "Миле Ронхил". Нису устукнули ни када је члан мафијашког земунског клана на суђењу за убиство Ћинђића, Aлександар Симовић, у Специјалном суду изјавио: "Бивши премијер Србије Зоран Ђинђић и Милорад Додик, предсједник Владе РС, припадали су једној од група које су се деведесетих година бавиле шверцом дувана". Напротив, нове "демократе" и "слободни медији" и "аналитичари" наставили су пјесму убице из земунског клана. Пласирали су онда причу о медијском мраку и аутократској владавини. Све већ виђено, само су непријатељи имали другачија имена - Милорад Додик и Зоран Ђинђић. То ће бити свако онај ко жели да успостави друштво у којем основна дјелатност неће бити шверц нафте, дроге, оружја, цигарета... То ће бити свако онај ко хоће да успостави систем вриједности у српском бићу које је до те мјере уништено да се и лексика прилагодила накарадном вредновању па се "лопов" у језику народа дефинише као "способан", а "поштен" као "јадо". Главни вентил постали су им и неки медији из Федерације које у случају Додик не занима истина него дискредитација по сваку цијену, из другог интереса. Ваљда је фол у оном вицу: "Шта би урадили Бошњаци да ухвате Радована? Мијењали га за Додика". Оно што депримира у цијелом овом случају јесте чињеница да је Ђинђић имао сараднике и пријатеље који су се борили јавно супротстављајући аргументе лажима и јасно демаскирајући именом и презименом центре моћи који су стајали иза припреме убиства и касније рушења оптужнице. Они су знали да ко направи дил са мафијом о ненападању, може да подигне бијелу заставу. Додик је у том послу, нажалост, прилично усамљен. Они други, пак, по Гебелсовом рецепту играју на карту "сто пута поновљена лаж постаје истина". Па ко издржи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.