Дамир Каракаш, добитник награде Кочићево перо:Друштво без културе осуђено на пропаст Александра Глишић

Бањалука - Култура је јако битна у сваком тренутку. Друштво које нема своју културу осуђено је на пропаст. Тада су и људи заглупљени, а таквима је лакше манипулисати. Али култура је прејака ствар, а поготово књижевност, тешко је пререзати, јер је жилава.

Ријечи су ово књижевника Дамира Каракаша, који је добио награду "Кочићево перо", а роман "Сјећање шуме" представио је и бањалучкој публици на промоцији у Банском двору Културном центру.

- Некада давно, прије књижевне каријере, радио сам у дневним новинама, за рубрику црна хроника, а сада су насловнице новина црна хроника. Док сам ја писао, текстови са том тематиком заузимали су мали простор у новинама - присјетио се Каракаш.

За своје књиге има издаваче у цијелом региону, па је тако и са романом "Сјећања шуме".

- Долазим из оног неког времена, рођен сам шездесетих и немам осјећај да ми је Бањалука страна. Када долазим овдје сматрам да сам на домаћем терену. Такође, када сам имао промоцију у Градишци, која је толико близу Загреба, гдје живим, примијетио сам да ту нема много разлика у културним круговима. За мене је држава као нека пошта, одем тамо, платим рачуне и вратим се - прича Каракаш.

Поносан је што има армију читалаца на простору цијеле бивше Југославије.

- Рођени сам Личанин, отишао сам са 14 година од куће, у средњу школу, затим факултет, па сам пет, шест година живио у Паризу. А онда сам се вратио у Загреб, гдје сада живим са супругом и троје дјеце - казао је Каракаш.

Родитељи му још живе у Лици, у планинском селу, гдје је, каже, остало само пет становника.

- Одем некада до њих, тамо ни школе, ни цркве, ни продавнице. Један специфичан крај. Код мене се десио прескок од двије, три генерације, родитељи ми не знају читати, а ја пишем књиге. Зато ме понекад и не разумију. Али у природи писца је да је у неком неспоразуму са околином, то је проблем многих књижевника - истиче Каракаш.

Примјећује да живимо у времену нових медија.

- Оно што су некад били Библија и свете књиге сада су ајфони, али морамо радити са младим људима. Петар Кочић је за мене јако битан писац, читао сам га још као мали дјечак и неке његове приче су ме јако потресле, поготово "Кроз мећаву". Кочићеве приче свих ових 40 година су у мени, стално о њима размишљам. Он је био одличан стилиста и језички јако битан писац. Награда "Кочићево перо" је једна од најважнијих у региону, па ми је посебно драго због ње - наглашава Каракаш.

У позоришту "Гавела" радиће представу "Сјећање шуме" по свом роману, а у позоришту "Керемпух" Борис Лијешевић ради комад по Каракашевом роману "Блу мун".

- Тренутно пишем нови роман и у њему се бавим ликовима које често срећемо на нашем простору, као код Достојевског, који су истовремено и жртве и крвници - рекао је Каракаш.

Драме

Дамир Каракаш је успјешан сценариста и драмски писац. Његову драму "Скоро никад не закључавамо" поставио је у оквиру представе "Загребачки пентаграм" 2009. на сцени ЗКМ-а редитељ Паоло Мађели. Драму "Снајпер" режирала је 2013. Франка Перковић, а у Абиџану у Обали Слоноваче на француском ју је поставио Ивица Буљан. По књизи "Кино Лика" редитељ Далибор Матанић снимио је филм, а по роману "Сјајно мјесто за несрећу" поставио је драму у ХНК Ријека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.