Бечке шетње: Духови са тавана

Aлександар МИТРОВИЋ

ПОСТОЈИ једна особа која повезује тако разнородну галерију ликова као што су Том Вејтс, пјевачица шведских опера, Кардиганс Нина Персон, амерички фрик продуцент Дејв Фридман, луди трубадур Дениел Џонстон, параплегичар и кантаутор Вик Чеснат, енглеска рок хероина Пи Џеј Харви и аутор прошлогодишњег нео-соул мегахита "Крејзи" Денџер Маус. Све њих веже друговање и сарадња са једним од најсамосвојнијих аутора и најпроминентнијих извођача америчке савремене музике, најчешће скривеног иза имена његове матичне групе "Спарклхорс" Марком Линкусом. Флагрантни стваралачки приступ групе "Спарклхорс" најисправније би било тумачити као редефинисање образаца америчке музичке традиције доведених до крајњих препознатљивих граница. По жанровској припадности, њихова музика налази се на најудаљенијем крилу оног музичког правца ког су критичари врло неодређено крстили називом Aмерикана. Власник и становник фарме смјештене у америчкој држави Вирџинија, Линкус, је мистику руралног америчког југа, ишчашену визију свакодневице у том окружењу и фасцинацију фокнеровским јунацима сугестивно преточио у деликатне стихове и музику која је звучни еквивалент спиритистичкој сеанси. Његове пјесме настањене су пауцима, успаваним коњима, свињама, птицама и свом силом друге менажерије, а у шумовима којим обилују необични аранжмани као да препознајемо елементе филмског онеспокојавања попут фијука вјетра кроз напуштени амбар или шкрипе дасака на тавану на ком обитавају духови. Приликом концерта групе "Спарклхорс", у клубу Сцене, 28. маја, у жељи за присуством живој и аутентичној презентацији тих драматичних руралних импресија, крем бечког независног музичког слушалаштва, остао је помало изневјерених очекивања. Не знам какав је био случај на претходним турнејама, али се Линкус овај пут - у недостатку адекватног вишељудног пратећег бенда - одлучио на пратњу двојца Дед Тексан, иначе најављеног као предгрупа, па је комплексна звучна текстура у живом извођењу дјеловала много сведеније, мање органски, а самим тим и мање импресивно. Дед Тексан је мушко-женски дуо, потпуно уроњен у естетику тихог саундтрека - изведеног на претежно дигиталном инструментарију, уз дијапозитив-филмску пројекцију - који се придружио Линкусу у коректном извођачком ло-фај експерименту, који је нажалост, само у ријетким тренуцима, достизао квалитет студијских радова "Спарклхорс". Рокерска силина уступила је мјесто акустичној меланхолији, спонтана бинска изражајност устукнула је пред визуелном артифицијелношћу, а радикална деконструкција америчке музичке заоставштине је поклекнула пред безазленим електронским маниризмом. Маштовитији слушаоци би шуштаве и узнемиравајуће звуке који допиру из инструмената групе "Спарклхорс", могли приписати зујању замишљених лампашких појачала око којих се гањају кућни духови из Линкусових сабласних балада. Aко је и било духова који су походили овај концерт, умјесто о стара појачала и бубњеве, саплитали су се о синтисајзере, ритам машине и каблове - визуелно лако уочљивих - Еплових лап-топова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.