Брачни пар Радиша из Аде прославили 60 година брака: Росу украо и у срцу заувијек заробио

Овим ријечима су описали свој брак Роса (78) и Владо (82) Радиша из насеља Ада. Кажу да их сваки 6. октобар подсјети на дан када су далеке 1956. године кренули заједно у живот. Ни рат није успио да их растави, јер су избјегли из Травника.

- Као да је јуче било кад сам украо своју Росу. Украо и заувијек у свом срцу заробио. Тада су били такви обичаји, да се дјевојка искраде, а родитељи тек сутрадан сазнају да се удала - присјећа се Владо дана када му је, како каже, за око запала лијепа Роса, која је у то доба имала близу 18 година.

Каже да је имао 22 године и у рукама обућарски занат када је одлучио да се ожени.

- Често сам пролазио поред њене куће када бих ишао на посао, у предузеће "Борац". Виђали смо се преко плота, разговарали и договарали, док није пристала да пође за мене. Једно вече сам са другарима дошао до њене куће, украо је, наравно уз њен пристанак и повео кући - кроз осмијех прича Владо.

Роса каже да се никада није покајала што га је изабрала, јер је увијек био добар отац и муж.

- Раније је све било срамота. У колу су се младић и дјевојка преко марамице држали за руку. Чак је било и срамота да отац у наручју држи своју дјецу. А он никада није ручао, а да по двоје дјеце не држи у крилу. Због тога су му се смијали, али је одувијек волио дјецу и био весељак. Уосталом, својом духовитошћу ме је и освојио - прича Роса.

Додаје да су стекли три сина, седморо унучади и троје праунучади.

- Кад сам се удала нас шесторо је живјело у малој собици. С нама су били његови родитељи, брат и снаха. Радили смо и борили се читав живот. Није било времена ни за шта, као данас што омладина има, па се бракови и распадају. Радило се на њиви, држала стока, градиле куће за себе, дјецу, браћу. Прегрмисмо и два рата и избјеглиштво. Свега је било. И понека свађа, али никада велика, јер смо се стварно добро слагали. Тако је и дан-данас. Само не треба бити искварен, а то бих поручила и младима и све ће доћи на своје - казала је Роса.

Владо Росин, како сам себе често назива, каже да је природно да дјеца оду својим путем, али да брачни другови треба заувијек да остану ослоњени једно на друго.

- Спјевали смо пјесме једни другима. Она је знала да сам попио чашицу више чим запјевам "Нећу кући, нећу ни на посô, само теби у загрљај Росо". Свашта сам јој пјевао, а пјевала је и она мени. Тепала би ми "Једем шећер, а уста ми сладе, нема љепшег имена од Владе" - са сјетом у очима завршава причу о својој љубави Владо.

Ашиковања

Владо Радиша прича да су у његово вријеме момци долазили код дјевојака на прело и ашиковања.

- Дјевојка испред куће угости удвараче, да су на оку родитељима. Скупи се и по 19 младића. Сваки прича по неколико минута са њом, а када је на другога ред, само приђе и оног претходног потапша по рамену да му уступи своје мјесто. Знало се и загужвати, уколико се неко дрзне да закине на времену - рекао је Радиша.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.