Студија: Велики пси старе брже од малих због промјена у ДНК

ФИНИКС - Велики пси живе краће од мањих раса због посебних секвенци ДНК познатих као „покретни гени“, који могу да наруше функционисање генетског материјала и убрзају старење, показало је ново истраживање објављено у часопису „Science“.

Док међу сисарима углавном важи правило да веће животиње живе дуже, код паса је ситуација обрнута. Мишеви живе свега неколико година, док неке врсте китова могу да доживе готово 200 година, али велики пси углавном имају краћи животни вијек од малих раса.

Научници су раније претпостављали да велики пси брже расту и имају већа легла, због чега се њихове ћелије чешће дијеле, што повећава могућност настанка штетних мутација.

Међутим, истраживачи су сада пронашли значајне разлике у ДНК великих и малих паса. Генетски материјал великих раса садржи више неконтролисаних „покретних гена“ – секвенци ДНК које могу да се премјесте са једног мјеста на друго и насумично уметну у важне гене, ометајући њихове функције.

„Ово је један од најјаснијих молекуларних показатеља које смо до сада пронашли, а који одговара добро познатој вези између величине пса и дужине његовог живота“, рекао је Блејс Маринер, истраживач са Државног универзитета Аризоне, гдје је спроведено истраживање.

Према његовим ријечима, убрзано старење великих паса могло би дјелимично да буде посљедица слабије контроле над овим генетским елементима.

Покретни гени се обично држе под контролом механизмима који утишавају њихову активност. Ипак, научници су утврдили да џиновске расе паса сваке године губе 35 одсто више таквих регулаторних механизама него мале расе, чиме постају подложније оштећењима ДНК.

Када измакну контроли, покретни гени могу да изазову поремећаје у хромозомима, што се повезује са раком, неуродегенеративним болестима и промјенама повезаним са старењем.

Велике расе паса обично живе од седам до 10 година, док џиновске расе, попут њемачке доге и ирског вучјег хрта, имају посебно кратак животни вијек. Насупрот томе, мале и патуљасте расе у просјеку живе од 12 до 16 година, а чиваве и јоркширски теријери понекад доживе и 18 година.

Осим што живе краће, велики пси подложнији су и бројним болестима повезаним са старењем.

Истраживање је обухватило ДНК 864 пса регистрована у оквиру пројекта „Dog Aging Project“, дугорочног истраживања старења паса које се спроводи при Универзитету Вашингтон у Сијетлу.

Научници истичу да пси представљају изузетно користан модел за проучавање старења јер се унутар једне врсте уочавају велике разлике у животном вијеку.

Ноа Снајдер-Меклер, професор на Државном универзитету Аризоне, оцијенио је да би покретни гени могли да буду важан дио процеса старења код сисара уопште.

„Ако је то случај, усмјеравање терапија на ове елементе или механизме који регулишу њихову активност могло би да буде обећавајући правац за развој будућих третмана који би продужили период здравог живота људи“, рекао је он.

Додао је да пси, као животиње које живе уз људе, представљају посебно вриједан модел за истраживања важна за људско здравље, јер са људима дијеле животно окружење, а њихови власници им обезбјеђују храну, физичку активност и здравствену његу током цијелог живота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.