Земља није округла, погледајте каквог је облика (ВИДЕО)

Када замислимо Земљу, готово увијек је видимо као савршено округлу плаву куглу - глобус. Међутим, Земља у стварности није ни савршена сфера, нити је њена површина једноставна математичка лопта, што се најбоље види када се „уклони“ вода са њене површине.

Поред тога што је благо спљоштена на половима и проширена око екватора, Земља има још суптилније неправилности. Оне су повезане са начином на који је материја распоређена у њеној унутрашњости и на површини, па самим тим и са локалним разликама у гравитацији.

Управо те разлике приказује геоид - замишљена, физички заснована референтна површина која представља ниво на који би се свјетски океани распоредили када би на њих дјеловали само Земљина гравитација и ротација, без утицаја вјетрова, морских струја и већине плиме и осеке.

Земља какву не видимо

НАСА је у јулу 2026. објавила нову визуализацију геоида у облику интерактивног 3Д модела. На први поглед, приказ изгледа као необична, неравна планета са великим избочинама и удубљењима.

Али ту постоји још једна важна ствар: Земља, заправо, није тако деформисана.

НАСА наглашава да је висина геоида у овом приказу увећана чак 10.000 пута. Када би се модел приказао у стварној размјери, његове неправилности биле би толико мале да се на планетарном нивоу практично не би могле уочити.

Зато необичан облик на слици није фотографија Земље нити њен дословни тродимензионални облик. Он је својеврсна визуализација невидљивог, мапа разлика у гравитационом пољу наше планете.

Зашто гравитација није свуда иста

Земља није направљена од материјала који је равномјерно распоређен. Негдје се налазе огромне планинске масе, негдје дубоки океански басени, негдје гушће стијене, а негдје области мање густине.

Све те разлике у распореду масе утичу на гравитационо поље.

Велики планински ланци, на примјер, представљају огромне концентрације материје и могу да створе позитивне гравитационе аномалије. Са друге стране, океански ровови, неке области ниже густине у Земљиној кори и друга подручја мање концентрације масе повезани су са слабијим гравитационим сигналом.

Због тога вода не „осјећа“ Земљу као савршено правилну куглу. Она се распоређује у складу са гравитационим пољем.

И ту долазимо до суштине геоида. Израз „средњи ниво мора“ често се користи као једноставно објашњење геоида, али је геоид прецизнији појам.

Ако замислимо да можемо да уклонимо вјетрове, морске струје, таласе и друге факторе који стално помјерају воду, површина коју би океан тада заузео под утицајем Земљине гравитације представљала би приближну физичку представу геоида.

Зато геоид служи као веома важна референтна површина за одређивање надморских висина.

Геоид није исто што и ниво мора. Он није једноставна геометријска површина попут савршене сфере или елипсоида, већ површина која је повезана са стварним гравитационим пољем Земље.

Геоид важан за мјерење висине

Када кажемо да се неки град, планина или објекат налази, на примјер, на 500 метара надморске висине, потребно је имати поуздану референтну површину од које се та висина мјери.

Та површина не може да буде једноставно замишљена савршена сфера.

Геодете зато користе геоид као основу за прецизније одређивање висина. НАСА наводи да познавање геоида има примјену у геодезији, картографији и мјерењу терена, укључујући планирање путева и одређивање граница.

Другим ријечима, геоид није само занимљива научна визуализација. Он има веома практичну улогу у начину на који мјеримо и описујемо Земљину површину.

Нови НАСА-ин модел можда изгледа драматично, али стварне разлике су много мање.

Према подацима које НАСА користи за ову визуализацију, висина геоида у односу на референтни облик креће се од приближно +85 метара на подручју Исланда до −106 метара у области јужне Индије. Али ни те бројке не значе да Земља има брда и рупе високе стотинак метара у оном облику у којем их видимо на 3Д приказу. Ради се о разликама геоидне висине, а визуализација их додатно драматично увећава.

Када би се све те разлике приказале у стварној размјери, геоид би изгледао изузетно глатко.

Сателити „мјере“ невидљиву Земљу

Овакви модели не настају само на основу фотографија Земље из свемира. За њих су потребна веома прецизна мјерења гравитационог поља.

Нови НАСА-ин приказ заснован је на моделу гравитационог поља GOCO06s, који је направљен коришћењем сателитских података. У његову израду укључено је више од милијарду мјерења прикупљених током 15 година са 19 сателита. Међу њима су и подаци мисија GRACE, коју су заједно развили НАСА и њемачки центар за ваздухопловство, и европске мисије GOCE.

Мисија GRACE била је посебно значајна, јер је омогућила глобално праћење промјена у Земљином гравитационом пољу. Сателити су могли да региструју веома мале промјене изазване промјенама у расподјели масе на Земљи.

То значи да се из свемира може открити нешто што људско око никада не би могло да види: како је маса наше планете распоређена и како та расподјела обликује њено гравитационо поље.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.