Звона окупљају народ, а пјесма чува завичај: Петровдански збор у Церовици има традицију дужу од 270 година

Када се на Петровдан изнад станарског села Церова зачују црквена звона, a путевима према брду Гојаковац крену мјештани, гости и потомци старих крњинских породица, поново овдје оживе нека стара времена.

Петровски збор или Збор на Гојаковцу, поводом храмовне славе цркве Светих апостола Петра и Павла, вијековима је био много више од празничног окупљања. Испод крошњи старих липа, уз храм, преплитали су се духовност и народни живот - било је то мјесто гдје су се након литургије састајали људи из околних села, гдје су се склапала пријатељства, договарали послови, играла кола, а младићи и дјевојке тражили прилику за упознавање. За многе генерације становника Крњина, Петровдан на Гојаковцу био је један од најважнијих дана у години - дан који се памтио, препричавао и са нестрпљењем чекао.

Некада је ова манифестација трајала и по неколико дана, а иако данашњи збор нема ни изблиза ону снагу и масовност коју је имао у прошлости, његова суштина је остала иста - окупљање народа око цркве, празника и завичајног памћења. На Гојаковцу се и данас чува успомена на вријеме када су на збор долазили људи из цијелог Крњина, али и из удаљенијих крајева, носећи са собом обичаје, пјесму и приче својих предака.

Литија око цркве око 1965. годинe (Фото: Уступљена фотографија/Саво Јосић)

Писани траг из 1756. године – свједочанство о збору који траје вијековима

О трајању овог окупљања свједочи и драгоцјени писани траг из 1756. године, који показује да се Петровдански збор у Церовици одржавао још прије 270 година. Док су многа народна окупљања остала запамћена само у усменим предањима, Гојаковац има сачуван историјски запис који потврђује његов дуги континуитет.

Запис се налази у тешањским кадијским сиџилима из 1756. године, а односи се на један не баш лијеп догађај који се догодио на Петровдан. У извјештају Хаџи Алије, наиба Тешањског кадилука, упућеном властима у Травнику, наведено је:

"Извјештај слуге који моли за ваш дуг живот. Житељи села Церовица, које се налази у кадилуку Тешањ: Митар син Васкрсије, Илија син Данила, Маријан син Николе, из Остружње - зиммије, на Петровдан прошле суботе су се међусобно потукли и израњавали, покоравајући се сотони под утицајем опојног пића, које је њима надвладало. Постоји могућност да ће од љутих рана неки од њих подлећи. Овакве нереде, као и оне који су их изазвали, треба истражити и њих, путем суда и посредством мубашира, да би се спријечили слични покушаји, привести и о томе поднијети илам валији. Посљедњу ријеч има мој мили господар. 13. шеввала 1169. хиџретске године (11. јул 1756). Слуга Хаџи Алија, наиб Тешањског кадилука."

Иако се у самом документу не користи назив "збор" наведене околности недвосмислено упућују на закључак да је ријеч о догађају поводом Петровдана на којем се окупљао већи број људи из околних села. Наиме, документ говори о сукобу више лица из различитих мјеста - Церовице и Остружње - који се догодио управо на Петровдан. Познато је да на овом подручју није постојао обичај појединачног прослављања Петровдана у домаћинствима, већ је овај празник био везан за заједничко окупљање. Овај запис је, зато, важан не због описа самог догађаја, већ и због онога што се из њега може закључити, а то је да се народ окупљао на Петровдан.

Од тог времена па све до данас народ није прекидао традицију окупљања на Гојаковцу. Смјењивале су се државе, власти и друштвена уређења, али је Петровдан остао дан када су се Крњинци сабирали око своје цркве. Управо тај непрекинути континуитет чини Петровски збор једном од најдуговјечнијих живих народно-црквених традиција на овом простору.

Освештање цркве

Прије изградње цркве на Гојаковцу света литургија је, као и у многим другим мјестима, служена на зборишту, под разапетим чадором - покретном богослужбеном простору који је у прошлости имао велики значај за православни народ ових крајева.

Чадори су били израђени од дебелог домаћег платна, опшивеног уским црвеним платном – мавезом, а украшавани су црвеним крстовима који су означавали да се на том мјесту служи Света литургија. У временима када на многим мјестима није било храмова, управо су оваква зборишта представљала средишта духовног живота, мјеста гдје су се народ и Црква окупљали о великим празницима, чувајући вјеру и народну традицију.

Посебно мјесто у историји Гојаковца заузима Петровдан 1892. године, када је освештана новоподигнута црква посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Био је то један од највећих зборова који је овај крај доживио. На свечаности се окупио велики број угледних гостију, а богослужењем је началствовао дабробосански митрополит Георгије Николајевић.

О величанственој прослави свједочи извјештај објављен исте године у сарајевском часопису "Дабробосански источник", у којем је посебно описано даривање храма од стране кума цркве Теодора Ђурића, земљорадника из Мале Буковице. Након здравице коју му је упутио свештеник Р. Јокановић Ђурић је пред окупљеним народом рекао:

"Фала свој господи на здравици! Ја не умијем много говорити, али оћу по својој могућности да учиним прилог овој светој цркви и као њезин кум да је даривам."

Потом је на послужавник положио 200 сребрних форинти, а уз то приложио и једног вола, сто јањаца, буре пива и шездесет ока вина, које је тога дана подијељено и потрошено са окупљеним народом.

Извјештач је забиљежио и атмосферу која је владала послије богослужења. Док је митрополит са гостима посматрао народне ношње и коло које се играло испред цркве, једни су се придруживали играчима, други су остајали за трпезом, трећи пјевали, а како духовито примјећује аутор извјештаја, било је и оних који су "долазили до увјерења да се заиста ова наша грешна земља увелико окреће око своје осе".

Велики народни вашар

Према казивању старих мјештана, које је забиљежио прото Будимир Анђелић, након изградње цркве Петровски збор је временом добио и обиљежја великог народног вашара. На Гојаковац су долазили трговци из околних крајева, доносећи пољопривредне производе, занатске израђевине и индустријску робу, а поједини су остајали и по два или три дана. Тако је, уз духовну, ова манифестација добила и снажну привредну и друштвену улогу, сличну великим вашарима у Дервенти, Тешњу и Прњавору.

Народ на збору 1979. године (Фото: Уступљена фотографија / Вељко Вуковић)

Да се традиција није прекидала ни у најтежим временима, свједочи и запис Симеона Томића, родом из Витковаца, који је касније емигрирао у Аустралију. Он биљежи да је на Петровдан 1943. године свету литургију на Гојаковцу служио свештеник Саво Божић са Требаве. Богослужењу је присуствовао велики број народа и војника, међу којима је било и бораца из Брезових Дана код Теслића, а сам Симеон је носио једну од малих литија у свечаном опходу око цркве.

Припреме за велики празник

Припреме за Петровдан почињале су много прије самог празника. Старији мјештани памте да се некада постио готово читав петровски пост, док се у новије вријеме постило једну или двије седмице. Пост није био само вјерска обавеза, већ и духовна припрема за велики дан када се цијели Крњин окупљао на Гојаковцу.

Мјесто пјесме и младости

Иако је традиција много старија, највише знамо о томе како је Петровдан обиљежаван послије Другог свјетског рата, захваљујући бројним сачуваним сјећањима мјештана.

- Рано ујутро на Петровдан домаћице су припремале чанке - велике дрвене посуде са ручком. Из сваког засеока кретале су поворке људи према цркви. Младићи и дјевојке, често загрљени, пјевали су успут, док су старији разговарали и поздрављали се са комшијама. Из удаљенијих села долазило се воловским и коњским запрегама, а пут до Гојаковца био је подједнако важан као и само одредиште, јер је представљао први дио празничног саборовања - прича прото Анђелић.

По завршетку свете литургије, након вишедневног поста, вјерници су приступали светом причешћу. Потом би услиједила лицитација за ношење часног крста, барјака и икона у литији. Свештеник или црквењак водио је надметање, а вјерници су својим прилозима даривали храм, сматрајући да је част носити светиње једна од највећих које могу задобити. Свечаност се завршавала трократним опходом око цркве, уз молитву, појање и звуке звона.

Након богослужења живот се преносио у порту храма. У хладу старих липа домаћице су простирале поњаве, отварале корпе и на заједничку трпезу износиле храну коју су припремале данима. Био је обичај да свака кућа из Церовице донесе свој чанак. У њему су се најчешће налазили домаћи хљеб, уштипци, свињетина, јагњетина, суво месо, понекад пилетина, као и сир, јаја и млади лук. Од пића се најприје служила домаћа ракија, а касније су на трпезу стизали и пиво, вино и сокови.

Трпеза није била намијењена само укућанима. По старом крњинском обичају свештеник и домаћини најприје су позивали госте - свештенике из сусједних парохија, угледне домаћине, трговце, чиновнике и све путнике који су тог дана дошли на Гојаковац. Тек када би гости били послужени, за трпезу су сједали домаћини и остали мјештани.

Средином XX вијека на збору се играло уз тамбуру и двојнице. Загрљени, момци су пјевали шаљиве, љубавне и момачке пјесме, а након Другог свјетског рата често су се чуле и партизанске пјесме. Једна од пјесама коју су момци пјевали дјевојкама из сусједног села Љескове Воде гласила је: "Љесковчанка, одмотај се, ево теби банка, буди Церовчанка." Дјевојке из Церовице узвраћале су пјесмом: "Церовицо, моје село клето, оставих те, одох у девето."

Дио народа настављао је дружење уз музику и весеље испод шатора, којих није било много, један-два, са изворном или народном музиком. Постојале су и три кафане на Гојаковцу, које је и народ масовно посјећивао. Било је и неколико штандова са различитом робом.

Сјећања: На зборовање и са ногом у гипсу

О значају Петровдана као породичног и родбинског окупљања свједочи и Новак Гојић из Церовице. Он памти да је овај празник био посебна прилика да се окупе и они који су живјели далеко од завичаја. Тако су, све до средине XX вијека Гојиће на Петровдан редовно посјећивали његови рођаци из Сухог Поља код Добоја, одакле су се њихови преци доселили у Церовицу крајем XIX вијека.

Одласка на Збор на Гојаковцу из шездесетих година прошлог вијека присјећа се Милан Гаврић, учитељ у пензији из дервентског села Осиња. Он наводи да је на Петровдански збор дошао 1965. године, недуго након завршетка Учитељске школе. Иако је тада имао повријеђену ногу и носио гипс, жеља да присуствује збору била је јача од препреке. Дан уочи Петровдана кренуо је према Церовици, гдје је преноћио код рођака у Јелањској, а сутрадан је, око 10 часова, заједно са њим пјешке наставио пут према Гојаковцу.

Како се присјећа, тада се на збор није ишло само због вјерског обреда, већ и због сусрета, дружења и народног весеља. За њега је тај одлазак имао и посебан разлог - надао се да ће на Гојаковцу срести једну дјевојку. Иако се она тог дана није појавила, он и рођак су остали на збору све до касних вечерњих часова, уживајући у атмосфери великог народног окупљања.

Према његовом сјећању, Гојаковац је те године био препун народа.

- Дуж зборишта били су постављени мали привремени штандови на којима су се продавали различити напици, слаткиши и ситна роба. Посебну пажњу младих и дјеце привлачила су лицидерска срца, украшена црвеном и бијелом глазуром, малим огледалцем и разнобојним бомбонама, а која су у то вријеме била прави празнични украс и драгоцјен поклон - истиче Гаврић.

Збориштем су, додаје, одјекивали звуци шаргије и пјесме.

- Најчешће је свирао један шаргијаш, док су искуснији музичари знали свирати и у пару - један би водио главну мелодију, а други га пратио басовским дионицама. Коло се играло на посебан начин. Почињало би са мањим бројем играча, а затим би се постепено ширило како су му се придруживали нови момци и дјевојке. Када би постало толико велико да више није било простора за даље ширење, неко од момака би изашао пред шаргијаша и пљеском најавио крај игре. Ако би свирач наставио да свира, то би понекад значило и да ће шаргија страдати, па би након кратке паузе свирку наставио други музичар, а коло би поново заиграло - истиче Гаврић.

- На Петровдан је био највећи збор на Крњину. Појединих година окупљало се и више од 5.000 људи. Народ је долазио од Добоја, из Руданке, од Тешња, из Црног Врха, али и из дервентских села. Зборно шеталиште простирало се од Поповог гаја до куће Марка Николчића. До средине седамдесетих година доминирала је изворна музика, а од тада, са појавом шатора, преовладала је народна музика. Туче су биле честе, а најчешће су их изазивали момци из сусједних села – прича Татомир Јосић из Церовице.

Становник Церовице Драган Миливојевић сјећа се да су до рата 1992. године старији чланови домаћинства млађим укућанима говорили да ако не окопају кукуруз, како треба, неће ићи на Петровдан на Гојаковац. То је млађе мотивисало, те су вриједније радили, и надали се слаткишима на збору.

- Дјеци су били најинтересантнији сладоледи и слаткиш „цигла“, којима су се радовали и са нестрпљењем чекали мјесецима прије Петровдана. „Цигле“ је правио посластичар из Станара, који је редовно долазио на Петровдан - истиче Миливојевић.

 Турнир у малом фудбалу

 Турнир у малом фудбалу седамдесетих година (Фото: Уступљена фотографија/Саво Јосић)

Посебну вриједност овом народном окупљању даје и традиционални турнир у малом фудбалу, који већ више од пола вијека прати зборовање на Гојаковцу и представља важан дио савременог идентитета ове манифестације.

Окупљајући бројне учеснике, навијаче и госте турнир је постао препознатљив садржај који на јединствен начин спаја традицију, спорт и дружење.

"Зборовање уочи Петровдана"

"Зборовање уочи Петровдана"(Фото: ЈУ Центар за културу општине Станари)

Посљедњих година у Гојаковцу на Петровдан окупи се по неколико стотина људи. Након литургије и литије присутни се окупе на ручку на којем бирају кума храмовне славе за идући Петровдан.

На Гојаковцу је 11. јула ове године одржана манифестација "Зборовање уочи Петровдана", којом је обиљежено 270 година од првог писаног помена Петровданског збора у Церовици. Програм обиљежавања почео је у просторијама Завичајног музеја на Гојаковцу, гдје су одржани културно-духовни сусрети под називом "Коријени и памћење - 270 година Петровданског збора". Обиљежавање је настављено вечерњим богослужењем у храму, наступом Културно-умјетничког друштва "Церовица", као и традиционалним Петровданским фудбалским турниром.

Литија око цркве на Петровдан 2026.

Тако је и овогодишњи Петровдан на Гојаковцу још једном показао да овај древни збор није само успомена на прошлост, већ жива традиција која и данас повезује људе са њиховим завичајем и коријенима. 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.