Четири деценије од Чернобиљске катастрофе: Ноћ која је промијенила милионе живота

Експлозија која се прије 40 година, 26. априла 1986. године, 28 минута иза поноћи, догодила у нуклеарној електрани Чернобиљ у Украјини и данас се сматра највећом нуклеарном катастрофом у историји.

Најважнији подаци:

• 26. април 1986. – датум катастрофе
• 00:28 – вријеме експлозије
• Реактор 4 – мјесто несреће
• 8 тона – количина радиоактивног материјала у атмосфери
• 31 особа – погинули на лицу мјеста
• 4. мај 1986. – угашен пожар у реактору
• 10 дана – вријеме за ширење облака до других континената
• 600.000 људи – изложено високој радијацији
• 45.000 људи  евакуисано из Припјата
• 680.000 људи – учествовало у санацији (ликвидатори)

До несреће у нуклеарној централи у Чернобиљу дошло је у четвртом реактору. У експлозији је кров централе тежак двије тоне одлетио у ваздух, због чега се радиоактивни материјал од осам тона помијешао с атмосфером. У несрећи је на лицу мјеста погинула 31 особа. Прва жртва у Чернобиљу био је Валериј Кодемчук, радник који је пратио рад водених пумпи.

Катастрофа се догодила током тестирања могућности парне турбине да напаја пумпе за напојну воду у случају потребе, односно уколико истовремено дође до прекида напајања и пуцања цијеви за расхладну течност. Потом је услиједио пожар у језгру реактора који је трајао до 4. маја 1986. године током којег је дошло до ширења радиоактивности по СССР-у и Европи.

Отровни плин који се појавио након експлозије утицао је на Украјину, Русију, Бјелорусију и један дио европских земаља. Отровни облаци након десет дана стигли су до САД-а, Канаде и Јапана.

Према подацима Свјетске здравствене организације, 600.000 људи на подручју од 30 километара од мјеста несреће, било је изложено високој дози радијације.

Експлозија

У граду Припјату у којем је живјела већина радника Чернобиља све је било мирно, као и око саме нуклеарке. Прошла је поноћ. Тада се зачула експлозија која је звучала као пробијање звучног зида. Тло се затресло, погодио их је ударни вал, а они су у шоку посматрали како се из уништене нуклеарке диже црни дим, а крхотине свега лете ваздухом.  Након што се рашчистио дим велики ступ свјетла кренуо је у висине и нестао у облацима. 

Осјетљиво и необично фосфоресцирање настало је због радиоактивне јонизација ваздуха, што је био готово сигуран знак да је нуклеарни реактор отворен. Око 30 радника и чланова служби који су изашле на терен погинули су од активне радијације и болести изазваних њима убрзо након експлозије.  Испод леда се почела отапати најопаснија ствар на свијету и животи људи који су радили и живјели у близини промијењени су завијек. Данас је Припјат језив град духова, са огромним вртићима, напуштеним кућама и спортским халама које пропадају, проглашен превише радиоактивно опасним за људски живот најмање наредних 24.000 година.

А размјере катастрофе изашле су далеко из граница Припјата.

Радијација

Радијација је убица без мириса и боје, са способношћу да проструји кроз тијело и разори га на ћелијском нивоу, неповратно оштећујући ДНК. Када је у априлу 1986. године експлодирао реактор број четири у нуклеарној електрани Чернобиљ, крхотине су емитовале зрачење од 10.000 рендгена на сат, што је смртоносна доза за свакога ко би се налазио у близини само неколико минута. Процјењује се да је експлозија ослободила најмање 400 пута више радиоактивних материја од бомбе коју су Сједињене Америчке Државе бациле на Хирошиму у Јапану 1945. године.

Ватрогасци су 26. априла поднијели највећу жртву, упијајући незапамћене количине отрова док су се борили са огромним пламеном најразорније нуклеарне несреће у историји. Док се гигантски радиоактивни облак ширио свијетом. инфицирајући 40 одсто Европе и досежући чак до сјеверне Африке и Северне Америке, једна жена нашла се у самом оку олује.

Марија Проценко – вјесник смрти

Марија Проценко, одјевена само у блузу, сукњу и сандале, била је лично одговорна за организацију масовне евакуације 45 000 цивила из Припјата, празнећи разорени, тада совјетски град, од сваког знака живота. Претходно је била главна архитектица града, с љубављу пројектујући насеља за младе породице, али је у дјелићу секунде постала нека врста вјесника смрти, бришући цивилизацију коју је помогла да се створи, пише "Дејли мејл".

- Први пут у животу, нисам градила град, већ сам га заувијек сахрањивала - рекла је Проценкова, присјећајући се размјера уништења за нови документарац "Националне географије" који је доступан за стримовање на платформи Дизни+. Ово, додаје она, није само несрећа коју је изазвао човјек, то је катастрофа која је сломила животе хиљада људи."

Евакуација дошла прекасно

Власти тадашњег Совјетског савеза су покушале да прикрију несрећу, због чега је становништво из оближњех Припјата евакуисано тек наредни дан. Два милиона становника Кијева није обавијештено, упркос опасности.

Остатак свијета за катастрофу је сазнао тек након што је у Шведској откривено појачано радиоактивно зрачење.

До 11 сати ујутру, дан након експлозије, најављена је масовна евакуација становника Припјата, заказана за 14 часова, али је до тада већ било касно.

Неки од становника који су живјели најближе електрани већ су примили унутрашње дозе радијације у штитној жлијезди отприлике 37.000 пута више од дозе рендгенског снимка грудног коша, након удисања радиоактивног материјала и конзумирања контаминиране хране.

Непосредно након несреће, рак штитне жлијезде био је нарочито распрострањен у Бјелорусији, Украјини и Русији, са 5.000 дијагностикованих случајева међу онима који су у тренутку изложености били деца и адолесценти.

 

Проценкова није носила никакву заштитну опрему док је предводила огромну операцију евакуације, стојећи на мосту са погледом на град док је 1.500 аутобуса преузимало породице, кварт по кварт. Цијеле ноћи је остала будна, израђујући детаљне мапе које су јој омогућиле да овај огроман задатак изврши са тактичком прецизношћу, не остављајући никога иза себе у индустријској пустоши.

- У 14 часова стигао је први аутобус… Стајала сам тамо у блузи и сукњи, са сандалама на босим ногама. Нисам имала никакву заштиту - рекла је у документарцу.

Само дебели слојеви олова или масивни бетонски блокови могли би да је заштите од контаминације.

- Сав тај радиоактивни прах се дизао и падао по мојим босим стопалима и ногама. Зато су ме толико сврбјеле. Можете ли да замислите колико је радиоактивне прашине летјело са тог мјеста у том тренутку? – наводи она.

Нико није схватао размјере трагедије

У том тренутку нико још није могао да схвати размјере трагедије. Дјечаци и дјевојчице играли су се заједно на улици док су чекали конвоје који ће им спасити живот, не схватајући да евакуација није привремена и да се можда више никада неће видјети. Многи нису стигли ни да се опросте прије него што су заувијек нестали из живота једни других, претварајући се из комшија у избјеглице једним јединим путовањем.

- Евакуисали смо скоро 45.000 људи. Без панике и буке, евакуисали смо цијели град - рекла је Проценкова.

И даље је прогања сјећање на једну жену која ју је непомично посматрала кроз прозор аутобуса док је била отргнута од своје заједнице.

- Није ме само гледала, окретала је главу пратећи ме погледом. Било је нешто у њеном лицу, као да је изнутра вриштала: Шта је ово?! Гдје идем?! – сјећа се она.

Посљедице које трају деценијама

Упркос експлозији у раним јутарњим сатима 26. априла, живот у граду је у почетку текао нормално. Дјеца су се играла напољу, родитељи обављали свакодневне обавезе, несвјесни да се налазе у центру нуклеарне катастрофе.

- Ноћ је била ведра, топла и тиха. Становници су мирно спавали и још ништа нису знали о несрећи - рекла је Проценкова.

Када је добила задатак да води евакуацију, ни она није у потпуности разумјела размјере катастрофе, али је знала да мора да обави посао.

 До 18 часова… практично смо евакуисали цијело становништво града. За свега неколико сати, све је било завршено, и Припјат више никада није био исти. Град је постао празан… ниједно свјетло није горјело… дјеловало је језиво – испричала је она.

Процјењује се да ће бити потребно да прође више од 3.000 година да би Припјат поново био безбједан за живот и становање.

Катастрофа у Чернобиљу није била догађај ограничен на један дан, већ је заувијек промијенила животе стотина хиљада људи широм свијета. Истраге су касније закључиле да су за експлозију одговорни лоши сигурносни протоколи у дизајну електране и недовољно обучено особље, што је довело до тога да експлозија одбаци челични поклопац реактора тежак 1.000 тона или тежине три путничка авиона боинг 747.

У недјељама и мјесецима након несреће, хиљаде ватрогасаца, инжењера, војника, полицајаца, рудара, чистача и медицинског особља, познатих као ликвидатори, послати су на мјесто катастрофе како би обуздали пожар и топљење језгра.

Око 680.000 војника, стручњака и добровољаца учествовало је у санирању посљедица несреће, а међу њима је било и 14 новинара, од којих је осморо преминуло.

У Бјелорусији је до 2008. године регистровано 40.049 ликвидатора обољелих од рака, као и још 2.833 у Русији.

 

У Украјини је здравствено стање радника драстично опало: 1988. године 68 одсто се сматрало здравим, док је 26 година касније само 5,5 одсто остало у добром физичком стању.

Док је помагала становницима да побјегну, Проценкова није имала представу да се излаже смртоносном нивоу радијације.

 -У том тренутку не само да се нисам плашила, већ о томе уопште нисам ни размишљала - рекла је.

Тек након катастрофе сјетила се како је сатима била изложена токсичним падавинама у близини Црвене шуме, удишући безброј честица контаминиране прашине док су конвоји пролазили.

- Радијација не прави буку као експлозије бомби. Не пече као ватра. Нема мирис. Не осјећате је одмах, убија тихо, полако. И уопште немате свијест да сте у опасности – истиче Проценкова.

Након евакуације развила је упоран кашаљ, главобоље, сувоћу у устима и интензиван свраб у ногама, али и даље није схватала да је вјероватно примила значајну дозу радијације"

Данас, у 80. години, и даље живи са дугорочним последицама катастрофе.

- Више немам 40 година… моје здравље више није као некада… све као посљедица изложености радијацији - рекла је Проценкова.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.