Јелена Вукотић за "Глас Српске": Добра прича нас оставља у тишини

Бранислав Предојевић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Jelena Vukotić Фото: Promo | Jelena Vukotić

Нaграда„Златна сова“ је за мене потврда да сам напокон, будући да сам аутор коме је фокус био на писању кратке приче, стасала и прерасла кратку форму те да имам потенцијала да читаоцима понудим и једну озбиљну прозну врсту каква је роман.

Рекла је ово за Глас Српске књиженица Јелена Вукотић коментаришући колико је побједа њеног рукописа за роман "Госпођа Мара" на конкурсу Заводе за уџбенике и наставна средства истично Сарајево за најбољи необјављени роман у 2026. години, била подстицајна за њено ауторско сазријевање. Жири за награду "Златна сова" је посебно истакао "сугестиван и заводљив приповједни поступак али како талентована умјетница каже да је сваки тренутак када рукопис из тишине радне собе, коначно крене ка читаоцима, магичан за себе.

Кретање рукописа у свет, заправо је један магичан тренутак јер ни ви сами, ни издавач не може ни да замисли кога ће све он тамо срести и какве ће емоције и промишљања изазвати, кога ћемо надахнути или, не дај Боже, разочарати, рекла је Вукотић

ГЛАС: Мара Бранковић је у нашој историографији и колективном памћењу најчешће посматрана (или боље речено није посматрана) кроз призму свог оца кнеза Лазара, супруга Вука Бранковића и брата деспота Стефана. Колико Вас је то привукло баш њеној животној причи и шта је био пресудни окидач да њену тиху судбину ставите у само средиште романа?

ВУКОТИЋ: Мара није жена из сенке, или барем то није онолико колико се очекује, она јесте испрва препозната пре свега кроз мушкарце који је окружују али кад остане сама, кад више нема Вука, њеног супруга, ни оца, а брат је на супростављеној страни она се показује у светлу сјајне, стамене жене која, постајући стуб своје куће, улази у свет мушкараца и у том свету добија потврду.

ГЛАС: Истичете да "Госпођа Мара" није историографски рад, али да сте свим историјским личностима приступили аутентично, проучавајући и свакодневни, приватни живот средњовјековне Србије. Гдје сте за себе повукли границу до које сеже документ, а одакле почиње слобода књижевне имагинације, посебно када је ријеч о освјетљавању унутрашњег свијета Ваших јунака?

ВУКОТИЋ: Свака интимна мисао, сваки дамар душе пре свега моје главне јунакиње, свака мисао која није везана за политику продукт су моје личне процене и искуства како би се жена могла осећати у одређеним ситуацијама. Човек је променио стил живота, услове у којима живи али оно у нама: осећања, хтења, очекивања, страхови нису се мењали ма колико се наш свет развијао.

ГЛАС: Читаоце посебно фасцинира изузетна прецизност Ваше реченице – у релативно сажетом обиму романа успјели сте да обухватите читаву епоху, сложене породичне сукобе и дубоке интимне ломове, без иједне сувишне ријечи. Колико је рада, брушења и одрицања од вишка текста било потребно да бисте постигли такву густину израза?

ВУКОТИЋ: На роману сам радила дуго, или се можда мени то чини као дуг период и некоме би могло бити смешно да чује да је роман настајао две године, али сам ја на тексту „Госпође Маре“ радила свакодневно. У свако доба сам знала где су мањкавости, где сам претерала. Неретко су ме будила из сна решења за делове који су ми у тренутку задавали потешкоће. Најважније је да у току процеса нисам била усамљена, око мене су били људи од заната и моје је било да се ослободим сујете, што чини ми се писцима ни мало није лако, и будем отворена за сугестије.

ГЛАС: Најпотресније странице романа тичу се расцјепа између Бранковића и Лазаревића након Косовског боја, гдје је Мара растргнута између сопствене породице и дома у који је удата. Сматрате ли да је управо та дилема,  шта остаје од жене када припада свима и испуњава туђа очекивања, а на крају остане сама, оно што овај роман чини дубоко савременим, јер дјелује да се неке ствари споро мјењају када је у питању судбина жене, мајке, кћерке, посебно у друштвеном контексту?

ВУКОТИЋ: Жена мора да зна да има уточиште, да у тренутку највеће несреће може да погледа ка родитељском дому. На жалост није се много променило. И данас имамо случајеве да је жена предата негде тамо и њено припадање је померено. „Кћер је туђа кућа“ чућете и данас и то не у руралним подручјима, већ на местима где не бисте ни сањали да се негује такво уверење.

Зато ја затварам роман реченицом „Кћери су живот који поклањамо другима“ која сугерише женску снагу с једне стране, а с друге јасно говори да смо некоме поклонили највећи од свих дарова и тиме потврђујемо не само вредност жене него и снагу примарне породице из које та жена потиче.

ГЛАС: У Вашем приказу Вук Бранковић није само контроверзна фигура из епске традиције и уџбеника, већ човјек кога упознајемо кроз Марино сјећање и љубав, баш као што и бол за изгубљеним сином Лазаром надилази вијекове. Колико је за Вас као писца важно да књижевност врати људску, рањиву димензију личностима које је историја претворила у пуке симболе или митове?

ВУКОТИЋ: Надам се да нећу претерати ако кажем да је хуманизација, јер митологизирање историјских личности, па још настајање њихове епске биографије, доживљавам као вид дехуманизације, нужна када књижевност проговори о личности коју историја и легенда памте на одређени начин.

Вук Бранковић је кроз књижевност, не само кроз мој роман, већ кроз неколика остварења у којима је епизодни лик или чак протагониста, рехабилитован. Можемо да га видимо пре свега као биће са свим врлинама и манама које су нам као људским бићима дате и такав нам постаје близак, а кад се зближимо с неким ко је на одређеном пиједесталу или, као што је овде случај, под сталном сумњом и процењивањем онда лакше разумемо живот и околности епохе и схватамо колико је свет нијансиран и да је црно-бела перспектива испразна и напорна.

ГЛАС: У роману вјешто комбинујете спољашњу перспективу трећег лица са интимним гласом првог лица, гдје остарјела Мара у тишини манастирске келије поново проживљава свој живот. Зашто Вам је баш тај двоструки угао приповиједања био неопходан да бисте дочарали њену унутрашњу борбу?

ВУКОТИЋ: Лично верујем да нико на овом свету не може да пренесе неком другом како се ја осећам чак и ако му све до детаља поверим. Из тог уверења започета је прича у првом лицу. Мара је морала да има глас, да нам сама предочи своје страхове, сумње, туге, али и радости и усхићења. Са друге стране све што се тиче, волим да кажем, мушких послова бојеви, политика, окупљања могло је да буде представљено кроз визуру, тачку гледишта, приповедача.

ГЛАС: Чак и епизодни јунаци у Вашем роману, попут дубровачког трговца Никола, имају јасно изграђен карактер и сврху, без осјећаја да су ту само да попуне простор. Како изгледа Ваш стваралачки процес када градите ликове и шта за Вас, у ширем смислу, представља суштину добре књижевности данас?

ВУКОТИЋ: Главним ликовима, природно, посвећујем много пажње. Завирујем им под кожу, анализирам их, посматрам, вреднујем. С њима сам, што би рекли, „смртно озбиљна“ зато волим тренутке када сцена захтева епизодни лик. Они ми служе да се разонодим, забаве ме. Они су неретко харизматични, специфични, неочекивани.

Суштина књижевности, не само данас, већ рекла бих одувек је прича, добра, оригинална прича након које ће читалац остати неко време у тишини.

ГЛАС: Роман је јако лијепо примљен од читаоца али и критике, знамо да живимо у незахвалном времену за планове, али какви су даљи планови око промоције романа али и самог писања?

ВУКОТИЋ: Кад су у питању промоције романа себе бих назвала хиперактивним писцем. Интензивно радим на промовисању романа и дружењу са читаоцима. У наредном периоду имам један значајан талас представљања "Госпође Маре" и  веома се радујем свим приликама које су ми пружене. А ако Бог да следеће године можда баш на овом месту будемо говорили о новој књизи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.