Матија Радовић о скулпторској изложби у ЦЗК "Семберија" у Бијељини: Камен учи човјека великом стрпљењу

По завршетку изложбе у Бечу, у Заједници српских клубова, моја умјетничка турнеја се наставља излагањем скулптура у камену управо у Бјељини, у Републици Спској.

Рекао је ово за "Глас Српске", млади скулптор из Црне Горе Матија Радовић коментаришући изложбу која је синоћ отворена у Галерији Центра за културу "Семберија" у Бијељини. Умјетник, чији радови у камену симболизују духовну снагу и митску моћ, изразио је радост због отварања своје самосталне изложбе у Бијељини након побједе на конкурсу.

- Након што су моји радови у камену одабрани на конкурсу Галерије Центра за културу "Семберија",  званично је отворена моја самостална изложба. Са радошћу сам чекао сусрет са публиком у Бијељини, за коју се показало да има посебан сензибилитет према култури и умјетности, рекао Радовић.

ГЛАС: Често истичете да сте каменом, као материјалом, окружени од рођења. Како је то одрастање у црногорском кршу обликовало Ваш вајарски сензибилитет и због чега је управо камен постао Ваше примарно средство умјетничког изражавања?

РАДОВИЋ: Рођен сам у умјетничкој породици. Мој дјед, књижевник Коста Радовић, је културно-просвјетни радник, оснивач југословенских пјесничких сусрета под називом "Пјесничка ријеч на извору Пиве", манифестације која се одржава преко педесет година непрекидно, директор и предавач српског језика и књижевности и секретар културно-просвјетне заједнице Црне Горе. Мој отац Душко Радовић, сликар је и историчар умјетности. Настављајући традицију, пожелио сам и сам да пронађем сопствени стил изражавања у умјетности. Отуда и спознаја са каменом. Волим изазове како у животу тако и у умјетности. То ме подстиче да константно напредујем. Критички осврт је такође изражен, што ме подстиче да радови буду квалитетни. У Црној Гори смо окружени брдовитим предјелима, материјал као што је камен је, условно речено, лакше наћи. Међутим изазов је пронаћи квалитетан камен у структури те камен који посједује ликовност и колорит.

ГЛАС: Вајарство у камену је физички захтијеван посао који тражи вријеме и велику дисциплину. Како изгледа стваралачки процес преобликовања сировог камена у естетизовану форму? Да ли у том процесу Ви укроћујете камен, или се ипак прилагођавате његовој природи?

РАДОВИЋ: Камен је племенит материјал, који је уједно погодан за обраду, а истовремено вам даје отпор. Изазов је физички једнако као и стваралачки. Стваралаштво је аманет човјечанству, благо једне земље које се у овом случају остварује обрадом камена и израдом скулптура. Све ме то подстакло и мотивисало за рад у камену.

ГЛАС: Сматрате да човјек не треба да се удаљава од природе, јер је из ње потекао. Да ли Ваше скулптуре, кроз мотиве плодова, дрвета и листа у камену, подстичу управо обнављање те везе и позивају савременог човјека да се врати односу са природом?

РАДОВИЋ: Сматрам да се, упоредо са развојем технологије и савременим кретањем друштва, човјек све више удаљава од природе, а сразмјерно томе и од самог себе, од свог бића, креације, духовности и добронамјерне човјечности. Управо нас умјетност чува од безличности, подстичући истину и врлине, и чинећи друштво свјеснијим свог окружења и поступака. Зато је један од главних мотива мог стваралаштва и скулптура управо буђење свијести о добром, племенитом и културном кроз домен умјетности.

ГЛАС: Током студија били сте активни као члан Студентског парламента. Колико је Вама као младом умјетнику било важно да будете друштвено ангажовани и како гледате на тренутни положај младих академских умјетника на Балкану?

РАДОВИЋ: Био сам студент продекан на Ликовној академији на Цетињу. Био је то изазован период у којем је требало ускладити рад на скулптурама са институционалним обавезама. Ипак, то искуство ми је донијело драгоцјене организационе вјештине, првенствено у вођењу културно-умјетничких манифестација, што ми је значајно помогло у каснијој професионалној афирмацији.

ГЛАС: Ако вајањем откривате тајну о себи, које сте тајне и истине о Матији Радовићу пронашли у камену током досадашњег стваралаштва?

РАДОВИЋ: Камен вас учи стрпљењу, посвећености и марљивом раду. Кроз њега сам открио читав универзум промишљања и стварања, простор племенитог дјеловања и бесконачног мисаоног процеса, утискујући дио своје душе и бића у умјетничко дјело створено за вјечност.

ГЛАС: За крај, ако знамо да умјетнички пут никада није статичан, куда ће се даље откотрљати Ваш камен? Какви нови пројекти, изложбе и стваралачки изазови Вас очекују у будућности?

РАДОВИЋ: Моја унутрашња потреба је да стварам и изражавам се кроз умјетност, што природно води ка излагању радова. Покреће ме искрена, исправна и истинита намјера, како у животу, тако и у стваралаштву. Живот је кретање, стога настављам у истом ритму напретка, окрећући се новим пројектима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.