Огњен Тепавчевић за "Глас": Умјетност не смије бити средство за успављивање

Та пауза није била мировање, већ неопходно повлачење од површности, баналног и буке у којој савремени човек живи и – духовно страда. Да бих ту борбу за очување духа аутентично пренео на платно, морао сам да се дистанцирам.

Рекаo је ово за "Глас Српске", академски сликар Огњен Тепавчевић, коментаришући паузу која је претходила отварању његове нове самосталне изложбе "Огољеност" у петак, 17. јула у 20 часова, у Галерији Плус, изложбено-продајном салону Музеја савремене умјетности Републике Српске. Умјетник објашњава да је кроз овај циклус приказао људско тијело не као обичан облик, већ као поприште борбе за опстанак духа.

- Тако је и настала "Огољеност". У овом циклусу, људска фигура није само физички облик, већ полигон на ком се одвија грчевита борба за духовну егзистенцију, рекао је Тепавчевић.

ГЛАС: Данашњи човјек се скрива иза филтера и друштвених улога. Зашто нам је у овом тренутку, кроз умјетност, потребна управо радиклана огољеност и суочавање са стварношћу без уљепшавања?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Зато што нас та илузија у којој живимо кошта духовне егзистенције. Филтери и друштвене улоге су само анестезија, а уметност не сме бити још једно средство за успављивање – она мора бити отрежњење. Радикална огољеност нам је данас неопходна као позив на буђење.

ГЛАС: Кроз изложбу директно указујете на разорени вриједносни систем савременог човјека и постављате питање: "Да ли постоји спас за човјека и нада за бољу будућност?" Какав је Ваш лични одговор на то питање?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Вероватно да не верујем у спас, не бих ни сликао ову борбу. Мој лични одговор је да наде има, али она није ни јефтина ни лака. Спас нам неће доћи споља, кроз материјално, привремено, привидно, површно, кроз неке нове системе, већ искључиво изнутра. Први корак ка том спасу је управо огољеност – искрено признање да смо залутали и да нам је вредносни систем срушен. Нада лежи у сваком од нас ако смо спремни на суочавања. Док год у човеку постоји та унутрашња борба, постоји и шанса за бољу будућност.

ГЛАС: Као професор ликовне културе у Гимназији у Градишци, свакодневно радите са младим генерацијама које су највише изложене том дигиталном простору о којем говорите. Колико Ваш педагошки рад утиче на Ваше стваралаштво, и како својим ученицима кроз умјетност преносите важност критичког размишљања о свијету око нас?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Рад са младима ми свакодневно потврђује колико је тема духовног страдања хитна. Они су на првој линији удара дигиталних илузија и лажних савршенстава. Гледајући њихово одрастање у таквом окружењу, моја потреба да кроз платно проговорим о суровој стварности и "огољености" постаје само још снажнија. У учионици се трудим да им покажем да уметност није само естетски украс, већ моћно оруђе за преиспитивање света. Учим их да не прихватају пасивно оно што им се сервира преко екрана, већ да скидају те филтере и траже суштину. Највећи педагошки циљ ми је да им кроз ликовност усадим свест да је највећа храброст данас бити аутентичан, мислити својом главом и сачувати сопствени дух од површности.

Ова изложба се реализује у Галерији Плус, изложбено-продајном салону МСУРС, под кустоским вођством Жане Вукичевић. Колико је за умјетника данас важна институционална подршка и заједнички рад са кустосом на поставци која носи тако снажну друштвену поруку?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Подршка институције попут МСУРС-а није само питање престижа, већ је кључна платформа да би се оваква критика стварности заиста чула. Када сликате о духовном страдању, важно је да тај крик не остане затворен у атељеу, већ да кроз озбиљну институцију добије тежину и прави одјек у друштву. У том процесу, заједнички рад са кустоскињом Жаном Вукичевић био је драгоцен. Уметник је често превише уроњен у сопствену борбу на платну, док кустос доноси неопходну јасноћу и поглед споља. Њено вођство је помогло да се та моја сирова "огољеност" прецизно артикулише у простору Галерије Плус, стварајући поставку која не прави компромисе, већ омогућава радовима да директно и снажно комуницирају са публиком.

ГЛАС: Излагали сте у Детроиту, Београду, али и у мањим локалним срединама. Како публика на различитим географским и културним меридијанима реагује на Вашу умјетност?

ТЕПАВЧЕВИЋ: На овим просторима патња није апстрактна теорија, већ део породичног наслеђа. Публика овде нема потребе за "декодирањем" – људи инстинктивно препознају ту бол на платну јер им је сувише позната.

ГЛАС: Када погледате у стваралачку будућност, шта је сљедећи корак за Вас као умјетника? Које теме Вас тренутно заокупљају?

ТЕПАВЧЕВИЋ: Искрено, још увек нисам завршио са овом темом, нити је она завршила са мном. Духовно страдање савременог човека није нешто што може да се исцрпи кроз једну изложбу или један циклус слика. То је процес који се свакодневно одвија свуда око нас, па тако и даље снажно провоцира моју стваралачку потребу. Зато ћу се и у наредном периоду сигурно бавити управо овом проблематиком. Можда ће се временом мењати угао посматрања или ће сама фигурација добити неку нову димензију, али та суштинска борба за очување духа у времену опште површности остаје мој главни фокус.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.