Ognjen Tepavčević za "Glas": Umjetnost ne smije biti sredstvo za uspavljivanje

Ta pauza nije bila mirovanje, već neophodno povlačenje od površnosti, banalnog i buke u kojoj savremeni čovek živi i – duhovno strada. Da bih tu borbu za očuvanje duha autentično preneo na platno, morao sam da se distanciram.

Rekao je ovo za "Glas Srpske", akademski slikar Ognjen Tepavčević, komentarišući pauzu koja je prethodila otvaranju njegove nove samostalne izložbe "Ogoljenost" u petak, 17. jula u 20 časova, u Galeriji Plus, izložbeno-prodajnom salonu Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske. Umjetnik objašnjava da je kroz ovaj ciklus prikazao ljudsko tijelo ne kao običan oblik, već kao poprište borbe za opstanak duha.

- Tako je i nastala "Ogoljenost". U ovom ciklusu, ljudska figura nije samo fizički oblik, već poligon na kom se odvija grčevita borba za duhovnu egzistenciju, rekao je Tepavčević.

GLAS: Današnji čovjek se skriva iza filtera i društvenih uloga. Zašto nam je u ovom trenutku, kroz umjetnost, potrebna upravo radiklana ogoljenost i suočavanje sa stvarnošću bez uljepšavanja?

TEPAVČEVIĆ: Zato što nas ta iluzija u kojoj živimo košta duhovne egzistencije. Filteri i društvene uloge su samo anestezija, a umetnost ne sme biti još jedno sredstvo za uspavljivanje – ona mora biti otrežnjenje. Radikalna ogoljenost nam je danas neophodna kao poziv na buđenje.

GLAS: Kroz izložbu direktno ukazujete na razoreni vrijednosni sistem savremenog čovjeka i postavljate pitanje: "Da li postoji spas za čovjeka i nada za bolju budućnost?" Kakav je Vaš lični odgovor na to pitanje?

TEPAVČEVIĆ: Verovatno da ne verujem u spas, ne bih ni slikao ovu borbu. Moj lični odgovor je da nade ima, ali ona nije ni jeftina ni laka. Spas nam neće doći spolja, kroz materijalno, privremeno, prividno, površno, kroz neke nove sisteme, već isključivo iznutra. Prvi korak ka tom spasu je upravo ogoljenost – iskreno priznanje da smo zalutali i da nam je vrednosni sistem srušen. Nada leži u svakom od nas ako smo spremni na suočavanja. Dok god u čoveku postoji ta unutrašnja borba, postoji i šansa za bolju budućnost.

GLAS: Kao profesor likovne kulture u Gimnaziji u Gradišci, svakodnevno radite sa mladim generacijama koje su najviše izložene tom digitalnom prostoru o kojem govorite. Koliko Vaš pedagoški rad utiče na Vaše stvaralaštvo, i kako svojim učenicima kroz umjetnost prenosite važnost kritičkog razmišljanja o svijetu oko nas?

TEPAVČEVIĆ: Rad sa mladima mi svakodnevno potvrđuje koliko je tema duhovnog stradanja hitna. Oni su na prvoj liniji udara digitalnih iluzija i lažnih savršenstava. Gledajući njihovo odrastanje u takvom okruženju, moja potreba da kroz platno progovorim o surovoj stvarnosti i "ogoljenosti" postaje samo još snažnija. U učionici se trudim da im pokažem da umetnost nije samo estetski ukras, već moćno oruđe za preispitivanje sveta. Učim ih da ne prihvataju pasivno ono što im se servira preko ekrana, već da skidaju te filtere i traže suštinu. Najveći pedagoški cilj mi je da im kroz likovnost usadim svest da je najveća hrabrost danas biti autentičan, misliti svojom glavom i sačuvati sopstveni duh od površnosti.

Ova izložba se realizuje u Galeriji Plus, izložbeno-prodajnom salonu MSURS, pod kustoskim vođstvom Žane Vukičević. Koliko je za umjetnika danas važna institucionalna podrška i zajednički rad sa kustosom na postavci koja nosi tako snažnu društvenu poruku?

TEPAVČEVIĆ: Podrška institucije poput MSURS-a nije samo pitanje prestiža, već je ključna platforma da bi se ovakva kritika stvarnosti zaista čula. Kada slikate o duhovnom stradanju, važno je da taj krik ne ostane zatvoren u ateljeu, već da kroz ozbiljnu instituciju dobije težinu i pravi odjek u društvu. U tom procesu, zajednički rad sa kustoskinjom Žanom Vukičević bio je dragocen. Umetnik je često previše uronjen u sopstvenu borbu na platnu, dok kustos donosi neophodnu jasnoću i pogled spolja. Njeno vođstvo je pomoglo da se ta moja sirova "ogoljenost" precizno artikuliše u prostoru Galerije Plus, stvarajući postavku koja ne pravi kompromise, već omogućava radovima da direktno i snažno komuniciraju sa publikom.

GLAS: Izlagali ste u Detroitu, Beogradu, ali i u manjim lokalnim sredinama. Kako publika na različitim geografskim i kulturnim meridijanima reaguje na Vašu umjetnost?

TEPAVČEVIĆ: Na ovim prostorima patnja nije apstraktna teorija, već deo porodičnog nasleđa. Publika ovde nema potrebe za "dekodiranjem" – ljudi instinktivno prepoznaju tu bol na platnu jer im je suviše poznata.

GLAS: Kada pogledate u stvaralačku budućnost, šta je sljedeći korak za Vas kao umjetnika? Koje teme Vas trenutno zaokupljaju?

TEPAVČEVIĆ: Iskreno, još uvek nisam završio sa ovom temom, niti je ona završila sa mnom. Duhovno stradanje savremenog čoveka nije nešto što može da se iscrpi kroz jednu izložbu ili jedan ciklus slika. To je proces koji se svakodnevno odvija svuda oko nas, pa tako i dalje snažno provocira moju stvaralačku potrebu. Zato ću se i u narednom periodu sigurno baviti upravo ovom problematikom. Možda će se vremenom menjati ugao posmatranja ili će sama figuracija dobiti neku novu dimenziju, ali ta suštinska borba za očuvanje duha u vremenu opšte površnosti ostaje moj glavni fokus.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.