Бојан Стеванић за "Глас": Потрага за свјетлошћу и надом је вјечна

"Посматрачи Сунца" нису људи који гледају у Сунце у дословном смислу, већ они који траже свјетлост, смисао и наду, чак и у овим временима неизвјесности, рекао је Стеванић

Идеја је настала као резултат размишљања о свјетлости као нечему што је истовремено физички феномен и снажан симбол. На личном плану, овај циклус говори о вјери у могућност новог почетка и потреби да се увијек тражи нешто што нас покреће.

Рекао је ово за "Глас Српске", академски сликар Бојан Стеванић, чија је изложба „Сунгазерс“, недавно гостовала у Београду а која како умјетник каже носи снажну симболику свјетлости и наде. Талентовани умјетник истиче да је идеја за овај циклус „Посматрачи Сунца“ на универзалном плану стара колико и човјечанство и његова потрага за надом и бољој сутрашњици.

-На универзалном нивоу, то је прича о човјековој тежњи ка свјетлу, ка нади и бољем сутра. „Посматрачи Сунца“ нису људи који гледају у Сунце у дословном смислу, већ они који траже свјетлост, смисао и наду, чак и у овим временима неизвјесности, рекао је Стеванић

ГЛАС: По образовању сте академски сликар, али сте се афирмисали и као мултимедијални умјетник. Колико су дигитални медији промијенили Ваш сликарски израз и шта сте из једног свијета пренијели у други?

СТЕВАНИЋ: Поред сликарства бавим се анимацијом. Анимацијом у смислу ауторских анимираних филмова којим учествујем на фестивалима, али и анимацијом у области индустрије догађаја, позоришне сценографије, мапираним пројекцијама,  као и анимацијом у оквиру мултимедијалних изложби које радим у оквиру "Bulb Cretaion", студија који сам покренуо.

Компјутерску анимацију и предајем, тако да та искуства покушавам да пренесем и студентима. Дигитални медији нису промијенили мој сликарски језик, већ су га проширили. Рад у анимацији и дигиталним форматима научио ме је да размишљам о времену, покрету и ритму слике. Са друге стране, сликарство ме је увијек подсјећало на важност материјалности, геста и непосредног контакта са површином. Ја та два свијета не доживљавам као супротности, већ као различите начине да испричам исту причу.

ГЛАС: На изложби су равноправно заступљени и цртежи и слике, што је, како сте помињали у промотивним материјалима, једна врста умјетничког повратка традиционалним темама и техникама, након дужег бављења модерним изразима попут анимације. Откуд та замјена пиксела кистом?

СТЕВАНИЋ: Не бих то назвао замјеном, већ повратком нечему што је одувијек било темељ мог рада. Након дугог периода рада у дигиталним медијима, осјетио сам потребу за споријим процесом, за материјалом који пружа отпор и оставља траг сваког покрета руке. У том смислу, кист и оловка су ми омогућили већу интимност са самим процесом настајања дјела.

ГЛАС: У доба када се већина умјетности прво сусреће на екранима, колико је данас важно да публика стане испред оригиналног дјела и доживи га уживо?

СТЕВАНИЋ: Екрани су постали неизбјежан дио наше свакодневице и они имају своју вриједност, али оригинално дјело носи нешто што дигитална репродукција не може да пренесе. Размјера, текстура, слојеви боје и сама енергија рада могу се истински осјетити тек када стојите испред рада. Зато мислим да изложбени простор и даље има незамјењиву улогу.

ГЛАС: Ваши радови често истражују однос природе, свјетлости и технологије. Да ли је савремени човјек, по Вашем мишљењу, изгубио равнотежу између та два свијета или је тек тражи?

СТЕВАНИЋ: Технологија нам је донијела огромне могућности, али нас је истовремено удаљила од непосредног искуства. Не мислим да је равнотежа изгубљена, већ да је стално изнова тражимо. Управо та потрага за равнотежом и могућности технологије ме инспиришу.

ГЛАС: У процесу рада не устручавате се да пресликате или избришете већ завршене дијелове композиције. Колико су грешке и промјене важан дио Вашег стваралачког процеса?

СТЕВАНИЋ: И за ралику од дигиталних медија, гдје имате стално могућност враћања корака уназад, у сликарству је та ауторска грешка јако пожељна. Волим кад се процес рада види, то константно пресликавање, али са јасно бираним партијама које остају видљиве испод. Резултат је непоновљив и аутентичан.

Често се дешава да управо оно што у почетку изгледа као погрешан потез отвори потпуно нови правац. Зато се не везујем превише за већ завршене партије. Ако рад тражи промјену, спреман сам да је прихватим, јер је најважније да коначна цјелина буде искрена.

ГЛАС: Данашњи млади умјетници имају више могућности за представљање свог рада него раније, али и већи притисак да буду стално присутни на друштвеним мрежама. Ви сте каријеру градили стрпљиво, корак по корак. Какав бисте савјет дали онима који тек граде своју умјетничку каријеру?

СТЕВАНИЋ: Друштвене мреже могу бити користан алат, али никако мјера вриједности нечијег рада. Најважније је остати досљедан ономе што вас истински занима. Умјетничка каријера је маратон, а не спринт.

Када се бавите различитим дисциплинама, у мом случају анимацијом и сликарством,  често се дешава да нисте довољно експонирани. Стрпљење, континуитет и досљедност увијек ће бити важнији од краткотрајне видљивости.

ГЛАС: Послије изложбе „Сунгазерс“, да ли већ размишљате о новом циклусу радова и у ком правцу би могао да се развија Ваш умјетнички израз у периоду који је пред Вама?

СТЕВАНИЋ: Већ размишљам о наредном циклусу, иако је још рано да говорим о свим детаљима. Вјерујем да ће се наставити моје истраживање, али кроз нешто другачији визуелни језик, можда и анимирани филм. Не волим да понављам већ пронађена рјешења, сваки нови циклус треба да постави нова питања и отвори нове могућности.

ГЛАС: Излагали сте у Београду, дјеловали сте као умјетник широм свијета, од Европе до Далеког истока, али Ваши умјетнички и породични коријени су из наших крајева, односно Бањалуке и Мркоњић Града. Када бисмо Вас могли очекивати са изложбом на домаћем терену?

СТЕВАНИЋ: То је жеља коју носим већ дуго. Без обзира на то гдје излажем, увијек осјећам посебну одговорност и емоцију када је ријеч о простору из којег потичу моји породични и умјетнички коријени. Искрено се надам да ће се ускоро створити прилика да циклус "Sungazers", или неки нови радови, буду представљени публици у Бањалуци и, ако буде могуће, у Мркоњић Граду. Вјерујем да би то био један лијеп и симболичан повратак кући.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.