„Излазите из авиона мајку вам дјечију, нећете ви да гинете, ја ћу“: Последњи пут је сјео у "миг" бранећи Србију

Данас се навршава 25 година од почетка НАТО агресије, а овакве хероје никада не смијемо заборавити.

НАТО бомбардовање је трајало 11 недеља, према проценама различитих извора, погинуло око 2.500 цивила и око 1.000 војника и полицајаца.

У бомбардовању, које је трајало 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, здравствене установе, медијске куће, споменици културе и војни објекти.

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане, а Влада СРЈ је исте ноћи прогласила ратно стање. Акција НАТО уследила је послије неуспјешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Храбро, као и сваки пут, и тог дана сео је у свој „миг 29”. У оперативном центру 12 минута касније одјекнуле су ријечи: „Имају ме!”

Било је то последње што је изговорио херој из Подгорине.

- Његов заменик је био дежурни. Позвао га је и рекао да ће млади пилот Ладиша да полети, а Миленко је одговорио да не креће док он не стигне. Међутим, док је заменик стигао на место полетања, затекао је само младог пилота, а кажу да је Миленко већ узлетео. Тада је Миленко рекао том младићу: „Излази из авиона, мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу”. Узлетио је и никад се више није вратио - прича Љубиша Исаиловић, Миленков друг из детињства који се брине о меморијалном центру подигнутом у част храбром пилоту.

И сада, две деценије касније, Љубиша заплаче када помисли на последњи сусрет.

- Не могу да верујем да је прошло 20 година када ми је рекао да је рат на прагу и да је питање када ћемо и да ли ћемо се видети - присећа се Љубиша. Данас он живи од успомена. Заједно су прегазили Подгорину у гуменим опанцима, купали се у Тамнави... Са нестрпљењем су чекали недељу да макадамским путем препешаче седам километра до цркве у Доњем Црниљеву, а потом се врате пашњацима у Горњем Црниљеву где су чували овце.

Миленко Павловић и Љубиша Исаиловић одрасли су заједно

- Кад прелети неки авион изнад поља, он каже: „Погледај где смо ти и ја, Љубо, још у гуменим опанцима, а људи лете небом”. Кад га је учитељица питала шта жели да буде кад порасте, он је рекао да би волео да буде пилот, а она се насмејала. Причају људи да му се годинама касније извињавала због тога - сјећа се Љубиша.

Љубиша се данас брине о меморијалном центру који чува сећање на хероја

Миленко је волио да лети изнад родног места и поздрави земљаке. Овдје је долазио у лов, није пропуштао фудбал са школским другарима. У спомен-дому хероја стао је цио један храбар али кратак живот, од дечачких дана, када је маштао да буде пилот, до остваривања животног сна.

Све то утихнуло је 4. маја 1999. Кацига, оружје, мобилни телефон и лични предмети нагорели од експлозије остали су иза витеза који је последњу битку изгубио близу родног места. Ту је и део авиона у ком је кренуо на последњи лет. У оквиру комплекса су и црква и игралиште ФК Миленко Павловић - Пилот.

Мајка Радмила и даље живи у Горњем Црниљеву. Последњих година нема снаге да прича за медије. Прије две године, када сам је посјетила, дуго смо се опраштале, делећи терет који само она зна колики је. Тада је испричала да свако јутро прво уђе у собу успомена, коју је претворила у сопствени музеј. Исто почиње сваки њен дан.

- Дођем овде и прво кажем „Сине, јеси ли мајци поранио?“ После тога љубим слике и ствари и док не изљубим све - причала је пре две године Радмила Павловић. Све што је некада припадало хероју из Подгорине, стало је у двадесетак квадрата собе где је рођен. И данас је исто као кад је последњи пут био у овој соби.

- Он се са мном поздравио. Онда је сео у кола, али одједном поново устаде, загрли ме и пољуби. Имала сам утисак да је предосећао нешто, да ме је пољубио и само што ми није рекао „мама, ово ти је последњи пољубац“ - присећала се тада мајка.

Мајка се и даље нада да ће бити проглашен херојем

Миленко Павловић је сахрањен 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу. Његово дело је херојско, али иако је било говора, никада није проглашен херојем. Његова мајка се и данас томе нада, јер би јој то, како каже, макар мало олакшало живот који последњих 20 година једва да живи. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком. У оптицај је пуштена марка са његовим ликом. Миленко је иза себе оставио мајку, супругу и двојицу синова.

Добија улицу у Осечини

Да би му се на неки начин одужили, општина Осечина донела је одлуку да једна од главних улица понесе име Миленка Павловића.

- Миленко Павловић је највећи херој Подгорине још од браће Недић 1804. године, односно од Првог српског устанка. Било је хероја и за време Првог и Другог светског рата, али до Миленка нисмо имали неког кога би са таквим поносом истицали - каже Светозар Гачић, директор ТО „Подгорина“., преноси Блиц.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.