Погубни ефекти новог Закона о играма на срећу се већ осјећају: Оставке “из личних разлога” сада неће помоћи

То је, међутим, слаба утјеха за легалне приређиваче игара на срећу који ће, исто као и цијела привреда Републике Српске, усљед усвајања овог акта претрпјети огромне губитке. Немоћне пред домаћим државним органима који им нису пружили заштиту, компаније приређивачи ће бити приморане да против надлежних поднесу тужбу и заштиту приватних инвестиција затраже пред судом у Вашингтону.

Када је Влада Републике Српске упутила у хитну процедуру приједлог измјене Закона о играма на срећу, стручна јавност коју у његовој изради нико од надлежних није нашао за сходно да консултује, у више наврата указала је на посљедице евентуалног усвајања таквог законског рјешења. Након што су се министарка финансија Зора Видовић и директор Управе за игре на срећу Младен Симић оглушили о све апеле приређивача игара на срећу, стручњака из саме индустрије, па и медија, Закон је усвојен без ревидирања иједне његове спорне одредбе – а има их много.

 Осим парадокса предвиђања мање пореске основе (у односу на раније рјешење) у име повећања прилива новца у државни буџет, фаворизовања иностраних компанија на уштрб пословања домаћих и омогућавања Лутрији РС да успостави монопол над приређивањем електронских игара на срећу иза ког се крије лични интерес разних мешетара, нови Закон погазио је фундаментални принцип организовања игара на срећу, према ком је, у свим цивилизованим земљама на свијету, малољетницима најстрожије забрањен приступ њима.

Плодно тле за бесправни маневар изведен у саучесништву Владе и Народне скупштине РС, којим је девастирана индустрија игара на срећу и прекршен највиши правни акт државе, и то два његова члана (члан 5 који прописује да се уставно уређење РС темељи на тржишној привреди и члан 25 који недвосмислено забрањује све монополе) својим дјеловањем омогућио је управо Младен Симић. За вријеме свог мандата он је директно дозволио и поспијешио процват црног тржишта, упоредо дозвољавајући самовољно понашање својих замјеника, док је, с друге стране, упорно игнорисао све захтјеве домаћих легалних приређивача, као и стручне савјете АЛПИС-а.

Дозвола да малољетна лица улазе у објекте у којима се приређују игре на срећу дошла је такође из Симићевог кабинета, па је одредба новог Закона да ће апарати убудуће моћи да се нађу и у локалима који их до сада нису држали, нити им је то намјена, била само логична надоградња праксе коју је Симић увео.

Умјесто да је ријешио проблем чији је настанак и сам био узроковао, бивши директор Управе за игре на срећу одлучио се за другу стратегију: под плаштом државне контроле фокусирао се на опструисање пословања легалних приређивача, дозвољавајући онима са сивог и црног тржишта да деградирају индустрију и осиромашују државну касу, очигледно бирајући интересе иностраних моћника, а не Републике Српске и њених грађана.

На тај начин, Симић је у стручној јавности означен као један од кључних криваца за огромне губитке националне економије изражене у лако провјерљивим подацима АЛПИС-а. Наиме, обустављањем пословања домаћих приређивача које ће неминовно услиједити послије усвајања новог Закона, БДП РС биће умањен за цетири одсто, будући да се из индустрије игара на срећу у државну касу  на име пореза и накнада (ПДВ-а, пореза на добит, пореза на доходак грађана, доприноса за социјално осигурање, пореза на имовине, комуналне таксе, накнаде за приређивање...) годишње слива око 60 милиона марака.

Уз то, без посла ће остати око 15.000 радника, које су приређивачи игара на срећу директно и индиректно запошљавали, повећавајући мобилност на тржишту рада. Привредни развој РС биће успорен и смањењем обима производње предузећа чија је дјелатност директно зависила од индустрије игара на срећу, имајући у виду да је овај сектор, осим кроз пословање саме мреже уплатно-исплатних мјеста, значајан ефекат на привреду остваривао и кроз пратеће и помоћне активности, набавку рачунарске и телекомуникационе опреме, развој неопходних софтвера, набавку и одржавање возних паркова, као и административне процесе који су у овој индустрији далеко захтјевнији него што је то случај са другим привредним секторима.

Монопол издејствован за рачун иностраних компанија чији ће представник на тржишту формално бити Лутрија РС, неће компензовати штету нанијету привреди ни у једном сегменту, с обзиром да она неће бити у могућности да на дуге стазе обезбиједи иновативност и разноврсност игара које корисници захтјевају. Тај проблем би теоретски могао бити рјешен куповином иностраних софтвера, који су изузетно скупи и представљају одлив новца ван граница РС.

Због урушавања конкурентности приватних приређивача Симић ће зато бити одговоран и за формирање сивог тржиште, што подразумијева и аутоматски одлив из РС у годишњем износу од 5 до 10 милиона марака. То ће имати осјетан и мултиплицирајући ефекат на економију и БДП државе, јер ће осим изостанка пореза и одлива због плаћања софтвера, доћи и до директног одлива новца грађанства изван РС са негативним ефектом на реални платни биланс.

Кад се свему томе дода и допринос заједници приређивача игара на срећу који спадају у водеће друштвено одговорне компаније, и као такве донирале помоћ на десетинама и стотинама организација и појединаца којима је она била неопходна, одлука Младена Симића постаје много јаснија: степен разорности његовог управљања играма на срећу у Републици Српској толики је да му осим оставке ништа друго и није преостало, за разлику од Владе која има још једну конструктивну опцију – да донесе нове, овог пута легалне и легитимне прописе.

ЗАКУПЉЕН ПРОСТОР

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.