Животна прича: Најљепше дане бакe Марe Греим прекинуо пуцањ

Мара је рођена у селу Бргуље у општини Вареш давне 1939. године. Отац и мајка су јој умрли док је Мара била дјевојчица па је на њена нејака  плећа већ у 14. години пало бреме бриге о три брата и сестри у тоталној немаштини након Другог свјетског рата.

Што је најгоре, прича Мара, нисмо имали куће, па нас је ујак смјестио у његов амбар који је чинила једна просторија без прозора и свега другог потребног за иоле нормалан живот.

- Уз то,  били смо голи и боси. Кад смо дошли до килограма брашна, није било соли, нисмо имали чаше млијека, а за месо нисмо скоро ни знали. Слично је било и са одјећом и обућом. Носио је шта је ко стигао, углавном старо и подерано и са закрпом на закрпи - присјећа се Мара.

У то вријеме била је углавном у најму, чувала овце и радила друге и женске и мушке послове иако није била дорасла ни за једне ни за друге. Међутим, није се предавала.

- За послове је пристизао и брат Милан и ми смо заједно бринули о нашој браћи и сестри.  Некако смо у амбару направили и собу у којој се брат Милан 1957. године оженио - казује Мара.

У основну школу, која је била у 21 километар удаљеном Варешу, није ишла.

- О томе није било ни говора и ја не заврших ниједан разред и остах, како се каже, “ћорава код очију”, тотално неписмена. Али зато сам се истицала као радник, поред осталог, и у раду са коњима самарицама са којим сам доносила дрва за рачун шумарије у Варешу и околини да бих зарадила који динар за издржавање породице - присјећа се ова бака.

И тако до 1960. године када се, како каже, на несрећу, удала за Марка Филиповића.

- Није то била удаја из љубави. Просто сам, преко неких из мог најближег  окружења,  предата овом човјеку са којим сам добила кћерку Жељку. Отјерао ме на рад у Њемачку да бих му слала паре које је он најчешће трошио на пиће и успут мени свакодневно “пио крв” на разне начине. У браку смо били до 1973, када сам се због несносног живота морала развести. Шта сам све трпјела од њега, то само ја знам и срамота ме о томе и причати -  присјећа се Мара тешког живота.

Кћерка је након развода остала са њом, која је у туђини без дана школе и било какве квалификације радила све, а највише у једној фабрици пластике.

Брзо се снашла и постала угледан радник.

- При томе, на мене, кршну и јаку Српкињу бацио је око један млади Нијемац, пословођа у фабрици. Он, Манфред Греим, млад, лијеп и шармантан. Родила се љубав која је крунисана браком у фебруару 1974. године - казује Мара.

Али ту није настао крај Мариним мукама. Њен бивши муж дошао је у Њемачку, у мјесто гдје је радила.

- Дошао је да ми се освети. И успио је. Мој бивши муж, наоружан пиштољем, кога је некако купио у Њемачкој, и торбом метака, послије краће препирке на улици  на смрт је упуцао мог Манфреда, а мене изрешетао. И данас имам седам ожиљака од рана које сам задобила тог јуна 1974. Иако сам у другом браку била тек четири мјесеца, то су били најбољи дани мога живота - испричала је “Гласу Српске” Мара.

Послије свега што се десило, одлучила је да напусти Њемачку, врати се кући и живот почне из почетка. У Илијашу је са сестром Ковиљком Дамјановић изградила кућу, гдје су живјели до потписивања Дејтонског споразума, када су са осталим Србима из Сарајева и околине морали оставити све што су имали и крваво стицали.

У Илијашу је упознала нову љубав, пет година млађег Остоју Росуљаша. Али овај брак без вјенчања, како каже, прекинуле су посљедице осиромашеног уранијума којим су током посљедњег рата засипана насеља око Сарајева. Остоја је преминуо, а Мару и њену породицу судбина је довела у Рогатицу.

Мара још рече да је за успомену на Манфреда задржала његово презиме и носи га са задовољством.

- Од њега ми је остала и породична пензија од 600 евра и уз мојих 300 пензије, колико сам зарадила док сам била у Њемачкој,  ево ме овдје у Дому за старија лица у Рогатици. Већ деценију користим мали апартман који сам опремила и уредила по мом укусу и добро ми је, што не значи да не би могло бити и боље - казује Мара, која сваких десетак дана иде код фризера и максимално води рачуна да буде колико-толико каква је некада била - лијепа  и дотјерана.

Понос

Оно чиме се бака Мара, која увелико гази 85. годину, посебно дичи је њена кћерка Жељка. Уз мајчину подршку завршила је студиј њемачког језика и књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву и сада живи у Бостону у САД.

- Удата је и има два сина, моје златне унуке. Бака их пуно воли - поносно вели Мара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.