Водоинсталатер предах од свакодневице нашао у поезији

Међу суграђанима важи за врсног мајстора свог заната, који је у србачком “Водоводу” двије деценије био ангажован на најзахтјевнијим пословима, а инспирацију је црпио управо из пјесничког талента којем посвећује велики дио слободног времена.

Прву пјесму написао је још у трећем разреду основне школе, а поезију је заволио читајући “Јежеву кућицу”, због чега је касније прочитао и сва друга дјела Бранка Ћопића.

- Није уобичајено да занатлије буду пјеснички настројене, али то је за мене саставни дио живота. Писао сам као ђак по столовима и клупама, киосцима и свуда гдје сам се затекао. Да сам знао да ћу то радити и у петој деценији, можда бих те дјечачке стихове сачувао међу корицама свеске. Овако је све то однијело вријеме и крпа неке вриједне чистачице - каже Стојан.

Ипак, многе је овјековјечио и сачувао од заборава, а највећи број њих посветио је својим кумовима и пријатељима те њиховим згодама и незгодама.

- Десило се неком приликом да видим на “Фејсбуку” како су ловци освојили вриједан трофеј па сам написао пјесму о томе за свега десетак минута, а понекад срочим и шаљиву пјесму када чујем анегдоте од пријатеља. Једном сам на радном мјесту слушао двојицу старијих колега како расправљају о завршетку неког посла и то ме мотивисало да напишем о њима стихове које сам исписао на отпадној ригипс плочи. Када су то прочитали, били су веома изненађени, али смо се на крају сви поштено исмијали - каже Стојан.

Иако је у основној школи био врло добар ученик и имао предиспозицију да се упише на виши степен школовања, одлучио је да похађа средњу металску школу у Српцу јер је одувијек волио теренски рад и контакт са људима.

Никада га нису привлачили канцеларијски послови јер је, како каже, по природи “немирна душа”.

- У почетку школовања нисам вјеровао да ћу се бавити овим послом, али практична настава у “Водоводу” ми је постала јако занимљива, нарочито спајање цијеви и руковање алатима с којим се до тада нисам сусретао, да сам просто молио мајсторе да дођем на праксу и за вријеме распуста, што су ми дозволили. По завршетку школе добио сам посао на три мјесеца и на крају остао пуних 18 година - присјећа се Стојан.

Своје умијеће показао је на пословима одржавања и проширења водоводне и канализационе мреже, а нарочито на санацији кварова, међу којима су неки трајали и по 18 часова усред зиме.

Како би обезбиједио сигурнију егзистенцију, одлучио је недавно да пође “трбухом за крухом” у Њемачку, гдје је ангажован у струци и истиче да је пристојно плаћен.

- Свим суграђанима који су далеко од родне груде и мучи их носталгија посветио сам пјесму “Села мога завичаја” у којој сам споменуо сва србачка села. Наши велики свеци су ми посебна инспирација и жеља ми је да сваком од њих посветим неки стих - каже Стојан.

Будући да је љубитељ народних, а посебно крајишких пјесама, остварио је контакт са композитором Зораном Шугићем из Челинца који му је урадио аранжман за ауторску пјесму “Марина”, посвећену њему драгој особи и његовој бившој љубави, а потом је снимио у студију са колегом Ђорђем Радоњићем.

- Тренутно радимо на оснивању бенда, имали смо већ неколико проба, и надамо се да ћемо почети са активним свиркама. Имамо и спреман текст за сљедећу пјесму, па очекујем да ћемо добити прилику да је снимимо и представимо широј публици - истиче Стојан.

Кување

Доста слободног времена Стојан проводи и у кухињи, јер воли да припрема разне специјалитете, а са једним од њих освојио је прије неколико година прво мјесто на србачком Гастро фесту као главни кувар екипе “Водовода”.

- Припремао сам пуњени батак са поврћем који је био најбољи у конкуренцији јела око 60 такмичара. Колеге које раде са мном често ми кажу: “Ти никада нећеш пропасти у животу, кад пропадне и занат и музика, отвори ресторан и буди свој газда” - каже Стојан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.