Манастирска црква Светог Илије у Доњем Детлаку извор духовног живота

Црква са конаком, љетниковцем, старом школом и старом некрополом налази се у центру Културно-историјског комплекса Детлак, у коме су и археолошки локалитет амбарине и Пећина - монашка испосница.

Како постоји неколико записа о томе да је овдје још у  средњем вијеку постојао манастир, вјерује се да је управо у Доњем Детлаку био центар духовног и црквеног живота дервентског краја.

Тачну локацију манастира Детлак стручњаци и даље утврђују,  а истраживања која су обављана претходних година дала су назнаке да је на мјесту данашње цркве раније постојала дрвена црква, која је страдала у пожару у вријеме Поп-Јовичине буне 1834. године.

Крајем 19. вијека ту је изграђена дрвена црквица - ћелија, а потом црква Светог Илије, која је грађена од 1910. до 1913. године, када ју је освештао свештеник Илија Миђић. Зидана је од камена и имала је један звоник са два звона. Црква је обновљена 2008. и 2009. године, када је поново освештана и проглашена манастирском црквом.

У цркви Светог Илије налази се фототипско издање "Детлачког евхологиона", чији се оригинал чува у Патријаршијској библиотеци у Београду, а управо овај молитвослов пружа доказе о постојању манастира у Детлаку.

Први дио Евхологиона (Богородичник, писан у периоду од 1625. до 1635. године) дјело је Захарија Возућанина, који је ову књигу писао 1628. године "у манастиру који прославља догађај преноса моштију Светог оца Николаја, у селу Детлаку, поред ријеке Укрине, код града Дервенте у вријеме српског Архиепископа Пајсија и босанског Митрополита Исаије". Други, старији дио (Требник из периода 1550-1560. године) дјело је једног писца и у њему се помиње мјесто Детлак као мјесто његовог настанка. "Евхологион" је могао бити преписан у испосници или цркви брвнари или је Захарије Возућанин био из неког манастира у непосредној близини.

Ипак, први помен манастира везује се за Јеванђеље које је рукописано у Детлаку 1509. године, а које се данас чува у Народној библиотеци у Букурешту, а у  њему пише: "Ово Јеванђеље је писано у селу Детлак на ријеци Укрини."

Монашки живот на овом мјесту обновљен је 2012. године када је у манастир стигао монах Филип Николић, а данас овдје живи монахиња Варвара. Манастирска црква мјесто је које посјећује бројни вјерујући народ, али и туристи.

Монахиња Варвара каже да народ долази најчешће недјељом и празницима, а вјерује да ће посјета бити и више у наредном периоду.

- Манастирска црква има своје значајно мјесто прије свега због тога што се овдје служи божанствена литургија која је суштина. Јер доласком у светињу, присуством богослужењу, причешћивањем ми примамо живот, ми оживљавамо, ми примамо животне силе - наглашава монахиња Варвара.

Са посебном ће се радошћу овдје прославити и Васкрс.

- Сваке недјеље прослављамо васкрсење Христово, а Васкрс је највећи празник који празнујемо са посебном радошћу јер је то побједа живота над смрћу. Са васкрсењем прослављамо побједу над гријехом, то је побједа добра и љубави и свега онога што чини живот у Христу у свим врлинама онако како нам то налаже Јеванђеље - закључује монахиња Варвара.

Амбарине

Амбарине или хамбарине су рупе у камену с малим отвором, широком средином и ужим дном. У Доњем Детлаку, у близини цркве, постоје 23 удубљења у кречњачкој стијени. Већа истраживања амбарина обављена су 1892, 2009. и 2014. године, а утврђено је да су то била спремишта за прехрамбене производе, најчешће жито. Амбарине највјероватније потичу из касног средњег вијека, а коришћене су и у турском периоду. Дубина амбарина је од два до два и по метра, промјера отвора је око 0,60 метара, а њихова ширина је од 1,2 до 1,8 метара. Идејно рјешење уређења амбарина пројектовано је 2010. године, а надстрешница је грађена 2014. и 2015. године.

Пећина

Пећина - монашка испосница смјештена је око 250 метара од цркве Светог Илије. Ријеч је о удубљењу у стијени које је дјелимично обликовано људском руком и окренуто ка сјевероистоку. Пећина подсјећа на монашку испосницу, са олтаром исклесаним у стијени и окапницом на стропу.

На свим дијеловима полукружног удубљења у стијени видљиви су трагови алата за клесање, највјероватније чекића и длијета. Током археолошких истраживања 2009. године на овом мјесту пронађен је мањи број фрагмената керамике, алатки од кремена, те остаци дрвених стубова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.