Хан Пијесaк: Дјевојчице хероји брину о обољелим родитељима

Бранка Митровић 03.04.2014 10:32

Хан Пијесак - Усред велике црногоричне шуме пуне вукова, медвједа и других дивљих животиња, у мјесту Црна ријека код Хан Пијеска, на једном пропланку је никла дрвена кућица у којој је скровиште нашла породица Терзић.

Иако овај крајолик изгледа као из неке бајке, глава породице Миланко, његова супруга Стана и кћерке Драженка и Драгана приморани су сваког дана да се боре са непредвидивим ћудима природе.

Прве комшије су удаљене километрима и ријетко их виђају, али их зато редовно "посјећују" звијери из шуме. Да би стигле до школе, дјевојчице морају да се наоружају храброшћу јер је пред њима дуго пјешачење, будући да аутобус често не стиже до њиховог села.

Док њихови вршњаци не могу да замисле живот без интернета и мобилних телефона, Драженки и Драгани је само битно да безбједно пређу седам километара до Гимназије.

- Плашим се свега. На сваки шум се обазирем, јер не могу да заборавим када је пред мене и сестру изашло пет вукова. Срећа да је тата био ту, па је растјерао звијери - каже Драгана, којој су тешки услови живота већ нарушили здравље.

Дјевојчица је приморана да прима ињекције због болова у костима.

- Желим само да живим као и сви моји вршњаци - каже Драгана.

Њена годину старија сестра Драженка је храбрија, па кад се Драгана уплаши, увијек је ту да је утјеши.

- Не плашим се ничега, ни вукова, ни снијега, ни ове шуме. Своје школске обавезе завршавам током дана. Помажем оцу око стоке, мајци у кући, а бринем и за млађу сестру - каже Драженка.

Иако лакше подноси живот далеко од цивилизације, Драженка ипак не крије тугу што не живи попут својих вршњака.

- Увече рано идем на спавање како бих лакше дочекала нови дан. Жао ми је што не могу да се бавим спортом, јер свако кашњење на школски аутобус значи пјешачење седам километара до куће. Није ми тешко да пјешачим, али ако касно дођем кући, не могу да помогнем оцу - каже Драженка.

Отац Миланко је инвалид и изгубио је слух, а и мајка Стана је тешко обољела.

- Ове године имали смо среће да је зима била блага, па су кћерке могле често да долазе школским аутобусом. Прошлих зима аутобус је остајао на пола пута до куће, а онда су Драженка и Драгана морале ићи пјешке кроз густу шуму - каже Миланко.

Свакодневно страхује да ли ће кћерке на путу до школе напасти дивље животиње.

- Овдје је појава вукова скоро свакодневна, па су дјевојчице, поред борбе са снијегом, морале да страхују и од звијери. Ове зиме примијетио сам да су Драженка и Драгана успаничено стале и знао сам да нешто није у реду. Кад сам дотрчао до њих, видио сам пет вукова. Срце је хтјело да ми искочи, али смо имали неописиву срећу јер су вукови мирно отишли у планину - испричао је Терзић.

Миланко каже да се за храну некако и сналазе, али му је најтеже што су кћерке морале да се суоче са животом у дотрајалој кући.

- Имам четири краве, а добили смо и пластеник. За храну се сналазимо. Од 200 марака моје пензије Драженки и Драгани обезбиједим доручак. Брине ме неусловна кућа која дјевојчицама не може да буде прави дом. Влага се осјећа свугдје, немамо купатила. Драгана већ осјећа здравствене проблеме. Често је у болници. Бринем за њу - прича кроз сузе отац.

Трошна кућа, шупља на све стране, све је само не топли дом. Воде има само на чесми испред куће, али и она заледи са првим наговјештајем зиме. Уз све проблеме којим их је живот оптеретио, Драженка и Драгана брину за своје родитеље. Дјевојчице храбро подносе сурову свакодневицу. Не дозвољавају да им сурови живот утиче на успјех и школи, дружење и жеље које су исте као и свим младим људима. Професори за Драженку и Драгану имају само ријечи хвале, а посебно су поносни на њих знајући за њихову сурову свакодневицу.

Сањају кућу

Објекат некадашње шумске управе постао је једино склониште за породицу Терзић.

Тешко обољели родитељи свјесни су да својој дјеци не могу да обезбиједе топли дом. Драженка и Драгана се не жале, али не крију да сањају да живе у кући у којој би имале купатило, а што је још важније, и кутак за учење.