Затвор из којег нема изласка: У њему живе најгори од најгорих

У њему су смјештени Рамзи Јусеф, који је планирао бомбардовање Свјетског трговинског центра 1993. године, један од уротника 11. септембра - Закариас Мусаоуи, Теодор Казински познатији као "Унабомбер" и Ричард Рајд, тј. бомбаш с ципелама.

Сада када је бомбаш бостонског маратона, 21-годишњи Џокхар Царнајев службено осуђен на смртну казну, такође је постао становник ADX-а, мјеста на којем 24-сата дневно патролирају патроле под тешким наоружањем. 12 великих торњева с наоружаним чуварима дижу се изнад цигластих зграда, док се на врховима зидина простире бодљикава жица, која дјелимично заклања поглед на сњежне планине у близини.

"Чим прођу кроз улазна врата, можете то видјети на њиховим лицима.... Тад их стварно погоди. Гледате у љепоту Роки планина у позадини. А кад уђу унутра, то је посљедњи пут да их виде", прича бивши чувар из ADX-а Роберт Худ.

"ADX је живот послије смрти. То је дугорочно... И, према мом мишљењу, то је доста горе од смрти", каже Худ који је служио у затвору између 2002. и 2005. године.

Велики број од више од 400 затвореника колико их се налази у овом затвору проводи у малој бетонској ћелији 23 сата дневно. Оброке добијају кроз мале рупе у вратима. Кревет је од бетона, а на њему се налази танак душек и ћебе.

У ћелији имају један прозорчић који допушта улазак мало дневог свијетла, али затвореници кроз њега не могу да виде ништа осим зграда. У ћелијама су и непомични бетонски столови и столице, а чврсти зидови спречавају да се затвореници међусобно могу видјети или на било који начин комуницирати. Грађевина која контролише апсолутно све.

"Архитектура ове грађевине контролише све. Дизајнирана је тако да затвореници не могу видјети небо. Намјерно. Ставили су жице тако да хеликоптери не могу слетјети", објашњава Худ.

Затвореници скоро да и не комуницирају са неким осим са чуварима и затворским особљем. Кад напуштају ћелије морају имати завезане ноге, руке и ланце око стомака, и прате их чувари.

Рекреација у кавезу на отвореном омогућена им је један сат дневно, али ни она није пуно већа од ћелија унутар грађевине. Уз то, унутар кавеза могу видјети тек небо. Да би уопште дошли до тамо морају проћи поред неколико стотина камера док се за њима отварају и затварају метална покретна врата.

У неким ћелијама имају радио пријемнике и црно-беле телевизоре на којима могу пратити вјерски, образовни или програм од општег интереса.

Писма и разговори се надгледају све вријеме, а затвореници могу након неког времена добити затворске послове, као што су чишћење тушева или пресељење међу општу популацију.

Ниво слободе доступне затвореницима одређује за "велике звјерке" међу затвореницима Министарство правосуђа, и агенције које су их истраживале и дигле оптужницу, а не особље затвора.

Они најгори смјештени су у Х сектору који је под посебном сигурношћу. Њима је строго ограничена сва комуникација с спољашјним свијетом, а смију да их посјећују само представници обране и најближи чланови породице. Затвореници су током посјета одвојени од посјетитеља стакленим прозором и комуницирају путем телефона.

Сви лични разговори се надгледају, а само се правни разговори и писана комуникација са адвокатима сматра привилегованом и личном.

Затвореници у ADX-у сматрају се најнасилнијим и ту су смјештени бројни терористи. Многи од њих већ су били у затвору, убијали затворско особље или посјетиоце, па су заслужили "право" да дођу овдје и ту проведу остатак живота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.